Стражилово

332

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 21.

може познати, е му се враћа свест. • Полако нестаде с уста, језика и иоса болесних знакова. Иотраја то више од недеље дана. Дотле се много што шта променило. На широко и на далеко разнесени глас о Шлеској изазва у Немаца и иза њихових граница обилате приносе, па један део западе у Ненђу. „Друштно". које се у први мах склопило, знатно се рапшрило и потражило срестава, да помогне беднима. Нарочито дарови и прилози из краљевства Пољског, који беху друштвима послани, дођоше Ненђи, као неко чудно избављење. Њима хвала, што је Борута лежао у топлој соби, добијао потребне лекове и храну, имао нову сламу, чисто рубље и топао покривач, што Врест и Марица нису дочекали. Једно јутро, после здрава, ноткреггљива сна, отвори болесник очи, премери промењену собу, пређе оком стакло с лековима, своју одећу и распирену ватру, док се најзад не задржа на жени, која ломљаше дрва. Очевидно не разазнаје, где је, чуди се и сабира раштркане мисли. — Јесте л' ки то, Рафалова? — запита уздрхталим гласом. — Ја, па шта? — Где је Марица? — Охо! Високо! Моли се за вас. — Умрла?! — врисну Борута. — И боље. Дубок, очајни јек оте се из груди Кљимку и он затвори сузне очи и лежаше дуго нем.

— Вреста избацили? — Избацили . . . у гроб. Борута опет умуче и паде у неку апатију. Стаде на јави или у сну булазнити и гласно јецати. Нлачући изговараше свеудиљ име своје ћерке и овчара, вајкаше се и туговаше. Фелчер га нађе врло слаба и у грозници. — Није ништа јео? — Није, — одговори Рафалова, — дознао је, да му је умрла ћерка и овчар. Неколико дана се није знало, шта ће бити до послетка. Најзад се Борута пробуди. Разгледаше као и пре, обзираше се, отираше сузе и ћуташе. На послетку запита: — А ко то мене, Рафалова, избави и даде све то ? — Ваљда комисија, нопа или земаљски саветник, — одговори она. — Попа или саветник? — понови Кљимек. — Па да, та њима шаљу новце иза границе . .. из Варшаве. .. Пољаци. Свима гладнима дају, не само вама. — Пољаци, — шапну зачуђен Борута, гледаше непомично преда се и стаде размишљати. 0 чему? Ја вам не ћу рећи, само ћу то напоменути, да му је бледо лице задрхтало од силне узрујаности. Па и данас, кад је оздравио, кад се спрема на нову, последњу борбу са животом, рекао би, да још мисли о оном, што му је Рафалова приповедала. С лољског превео Рајко.

СРПСКО НАРОДНО П030РИШТЕ. ОД АНДРИЈК М. МАТИТ.Л.

Са страхом и трепетом узимам перо у руке, да нагшшем неколико речи о нечему, о чему се већ више времена код нас и нише по листовима и говори по сокацих као о већ свршеној ствари. Мој страх и тренет отуда долази, што ћу бити са свим противног мњења, јер ме разлози разума упућују да будем противног мњења. Но код нас је опасно бити противног мњења; ко не иде са свим слепо за т. зв. „јавним мњењем," тога ће поздравити хор из стотине грла са свију страна : „распни јего !" „издајица!" „није Србин!" „продана душа!" и т. д. И ма да је тако, ипак сам слободан изићи с ово неколико речи. јер сам уверен да треба излазити увек с разлозима разума, на ма остао тај глас глас вапијућег у пустињи, јер ће доћи време, иојавиће се колено, које ће посведочити и пред

„Л^аз В1ишеп ипзегеп Сгаг1зеп 8т<1, 81п(1 ЕдтзЂе ипзегет Ее1зеп." Богом и пред светом, да је тај и тај имао право, ма да га је иначе тада већина надгласала, а разлоге његове није ни слушала ни саслушала. Ове се речи тичу зидања српског народног позоришта у Новом Саду. Ја не ћу на овоме месту ништа да говорим о вештини или уметности; ено у она два стиха горе исказано је, шта је уметност у људском животу. Ја ћу само да узмем на око двоје: 1. има ли у опште смисла да ми Срби зидамо позориште у Новом Саду и 2. ако има смисла, имамо ли довољно ситна и крупна новца, за тај посао? На оно прво с мирном савешћу велим, да никако нема смисла, па било, да се то зове „српско народно позориште" или да се зове: „новосадско српско позориште."