Стражилово

Б р . 21.

СТРАЖИЛОВО

333

Ево зашто. Оно што ми зовемо с великом помпом „српско народно позориште", то је просто путничко глумачко друштво, које иде из места у место, и даје представе на српском језику. Ону пак титулу има отуд, што је то друштво стекло највише угледа у овим крајевима, јер знамо, да је било и пре а и данас има и других путничких дружина глумачких, које дају представе на сриском језику. Како је пак та глумачка дружина, која се зове „српско народно позориште", стекла прво место међу осталим дружинама, не спада овамо; доста је констатовати фактум, да је то друштво нутничко друштво. По томе то друштво не може приказивати нити у једном месту, нити у једној згради, него час овде, час онде. У путовању своме дође то друштво и у Нови Сад, где је уаравни одбор „друштва за сриско народно иозориште." Обично дође у Нови Сад у две године једанпут, буде по три меседа и представља у згради, која се зове „српско народно позориште", иодигнутој на варошком земљишту. Но та је зграда нривремена. Та је зграда врло скупа и да су се некада они, који су имали управу у својим рукама, држали савета здравога разума, за те исте новце могли су створити сталну зграду за „српско народно позориште." А да се нису држали савета здравога разума, који су излазили из уста покојнога дра Јована Суботића, види се отуд, што су купили зграду за скупе новце, али на туђем илацу, дакле купили оно, што је у ваздуху, а основ му стоји у туђим рукама! Питам свакога благоразумног брата Србина и српског сина, ко још тако ради? Та ја кад купујем кућу, ја не ћу кунити само оно, што је у ваздуху, него и земљиште, где је кућа, иначе ћу узети кућу под кирију, и плаћати свака три месеца или како је већ погођено. Купили за скупе новце зграду, доста трошну и доста несолидно сазидану, коју због тога треба често оирављати, а овамо ипак нису ти купци газде и онога места, на којем је зграда, него су кирајџије на месту, а газде у ку%и, по томе, кад изађе рок уговору за место, газда места рећи ће газди у згради: „изволите селити вашу кућу!" Даје та зграда каква черга, још и боже помози! Али то је зграда од цигаља и од дрвета, и за то је нлаћено у своје време 20.000 фор. (ако се добро сећам), а кад се буде морала рушити, вредиће онај материјал рецимо 1000 фор.! Заиста леп газдалук! Уложени новац у данашњу привремену зграду није носио ни полак онолико, колико би носио, да

је тај новац издаван као новац. Осим дакле већег интереса и капитал би тај данас био ту; овако ће га за кбју годину просто нестати, однеће прашина 20.000 фор. чим се узмора зграда рушити! И то је урађено само за то, да се може написати велика фирма: „српско народно позориште." Међутим у томе „српском народном нозоришту" „српско народно позориште" представља, као што рекосмо, од прилике у сваке две године највише по три месеца; у остало време ко ту све не представља: свакојака, мађарска и немачка комедијашка друштва, а често богме и чељад држе своје игранке у „српском народном позоришту!" Ко пажљиво све ово прочита и није у напред предиспонован против мене, него мирно саслуша разлоге свога бољег уверења, тај ће сам лако изрећи, да нам никако не треба стална зграда за „српско народно позориште" нигде па ни у Новом Саду, јер сам фактима доказао. ко данас употребљује зграду, која се зове „српско народно позориште" у Новоме Саду. 11а тако би било и после, кад би подигли и лепшу и сталну зграду, коју некоји крсте „срнски просветни храм." У таквоме „просветноме храму", какав се намерава нодићи, ја никако не могу да нађем „српски просветни храм," који би требало Срби са срнским новцем да подигну. Мислим да сам овим довољно образложио оно прво, да никако нема смисла, да се подиже зграда за „српско народно позориште." Сваки нрави рачунџија тако би радио онда, да му се пресипа кеса од силних новаца. То знамо из обичног живота; али знамо и то, да ће многи рећи: „може ми бити, хоћу да дижем куле и градове." Сваки паметан казаће, да и овај има право, јер новац не би одговарао својој улози у људском друштву, кад би увек остао под бравом у каси богаташкој: нека иде у свет, нека оплођује и унапређује сваки људски посао. Ирема овоме нико, ама баш нико не би могао замерити ономе друштву, које данас постоји и зоке се „друштво за српско народно позориште", што хоће да зида „просветни храм" за српско народно позориште, само наравно ако то друштво има пуне касе новаца: „седам кула гроша и дуката", па већ: „не знам, боже, шта ћу с новци? Све сам већ у ред довео: глумачка је дружина, да јој равне нема; побринуо сам се за глумачки подмладак; створио сам пензиони фонд за глумце, и т. д. и т. д., и ма да сам све то урадио, инак имам пуне шаке новаца." Да је тако, ми би казали, па нека се зида. Шта више, нико нема ни права говорити томе друштву ни ово ни оно. Главна скуиштииа друштвена има