Стражилово

Б р . 21.

СТРАЖИЛ0130

335

је стање органске кемије довољно, да човека залуди! „Изгледа ми, вели, као каква тропска прашума пуна страног биља, као густиш без краја а без стазе, у којем се можеш бојати да путујеш." Но брзо су дошле чистине у овој дивљини. Берцелије је 1832. рекао, да су резултати Либагови и Велерови при испитивању о бензое-киселини зора новој ери. То су и били, јер су увели нову ипотезу, која је плодом уродила, а то је, да може читава група атома бити истога утицаја као и стихија, доказали су дакле, да има органских радикала. Ову теорију бранио је и утврдио Вунзен својим класичним испитивањем какодил-спојева, у којима је показао, да се група од стихија, која утиче са свим као метал, може држати и сама за себе. За овим су брзо за себе добили и, тако зване, алкохолне радикале. То су учинили Франкланд и Колбе, но тек Шорлемеру нека је хвала, што знамо јасно о правоме саставу ових тела. Све ово било је од велике вредности за потоњи развитак науке. Обазримо се мало и на другу страну, те ћемо наћи, да је Дгша, год. 1834., својим законом о супституцији разјаснио читав низ особитих а дотле непротумачених појава. Он је, наиме, доказао, да може атом један у молекулу доћи у замену уместо другога. Лоран (Хаигеп*) ишао је још даље те је узео, да, на иример, клоров атом може доћи на место, које је празно остало иза хидрогенова атома, да се дакле влада као какав ривал, и опет зато, да кемиске и физикалне особине тела, које тако постане, остану онаке, какве су биле у првобитнога тела. Интересантна је прича, како се ово пронашло. На неком соареју у Тиљријама за време Карла X. јако су досађивале гостима неке паре, све су уједале; чинило се, као да је то од воштаница, које су гореле, зато дозову кемичара Дима- са, да нађе узрок томе непријатном мирису. Он је нашао, да је восак од којега су свеће начињене, убељен клором, да је на место неких хидрогенових атома у воску дошао клор а у загушљивим парама било је клороводоничне киселине, која је у горењу постала. Восак је био тако бео и без мириса као и пре а да је клор заменио хидроген, могло се дознати тек онда, кад су свеће изгореле Овај случај навео је Дима- са, да подробније испита оваке појаве, и резултати тих истраживања створили су његов закон о супституцији. Француске кемичаре ово питање тако је занимало, да су неки чак узели, е се може заменити и угљеник у органским телима а не само водоник. Против овога назора протестирао је Либиг, те је у сатири а под именом С. Виндлер јавио из Париза кемиској публици, како је он срећан, те може заменити у вуненој марами клором не само хидроген него и окси-

ген и карбон, и додао је, како су већ неке лондонске радње продавале ноћне капице и -друго одело, које је цело било из клора, а то је све био еспап, који су врло жељно дочекали, особито пак болнице. Међу тим како органска тако и неорганска кемија дугује много Дима- сову закону о супституцији, јер, тако изгледа, он је био клица класичном испитивању Вилиамзнову о томе, како се граде етери, за тим исиитивању од Вирца и Хофмана о сложеним амонијацима, а све то чини основу модерној структурној кемији. Утицај његов ишао је и много даље, јер од њега је највише и потекао онолики напредак у органској синтези. Допустите ми, да онако укратко само наведем, како се извеле органске синтезе. Видели смо. да се таки сигурно може вештачки начинити тело^ чим му знамо кемиску структуру, с тога се прво игате, да се проучи састав супстанцији, коју желимо добити, а то бива, кад ју раставимо у простије састојке. којима знамо структуру. На тај начин нашао је, на нример, Хофман, да се алкалојид конијин, онај отров у кукути, може разбити у простију супстанцију, коју кемичари добро познају под именом пиридин. Чим је то Хофман показао и доста тачно навео, како су атоми груписани, требало је процес просто окренути па створити од пиридина спој, који ће бити исте констптуције и особине. Ово је у последње доба учинио Ладенбург у читавом низу сјајних опита. Добро је познато, како је начинио Гребе и Либерман боју, што долази у броћу, а пре њих испитивао је то Шунк, затим је позната синтеза боје индиго од Бејера (Ваеуег). Све су то изненадни примери за синтезу. Кад се тачно сазнало, како се све мења у молекулима органских спојева, нису се тиме, као што видесмо, послужили, да само направе материје, које долазе у природи, него су кемичари почели и проналазити многе нове материје. Најчудноватији пример за то је, што је вештачки начињен сахарин; то је тело, које је 250 пута тако слатко као шећер а добива се читавим низом комплицираних реакција из катрана у каменом угљу. Но немојте, да помислите, да је све ово само од научне вредности, та то је подигло индустрију за боје из катрана у каменоме угљу; она вреди милионима а основао ју је, на дику енглеску, наш земљак Перкин. Синтетична кемија згодно се употребљује и у свагдањем животу. Ту се нашао читав низ важних лекова од грознице; међу свима спомињем као најкориснији антипирин. Што се студије ових тела тиче, веома је важан физиолошки значај, ради којега се увести морају' неки органски радикали, јер има наговештено, да се може начинити спој, који је пот-