Стражилово

324

мене и помоћи ... Па ... готово да ме рођена деца проклињу. Миодраг једва диже очи. — Ко би те клео? — рече, — и зашто да те кунем ?! Мајстор Таса одби рукама дим око себе. Смета му очима. — Е, сине, може да ме и не ће клети ... А зар мислиш, не би ме клели, да сам довде дошао од свог греха ... Зла је судбина то, мој синко!.. . Ја чујем, да си ти почео . .. да си ти ударио рђавим путем. Питају ме људи, шта је то, а ја им ни у очи не смем, а где да одговарам. Зар ти мислига, ако те нисам дигао на својим леђима, да и не осећам... Зар ти нисам отац ? Зар ми ниси син ? Ако ти згрешиш, ја црвеним. Како је мени било, мислиш, кад ми ономад кум Стојан рече: Твој Миодраг пред зору оде из кафане. Ево — и дограби шаком косу ево, то ми је за то обелило. А не бели од среће, дете! И зар ако сам сирома . .. и да сам црни Циганин, да ме не боли, кад кажу: твој Миодраг пије, твој се син карта. Све то пара горе, но нож. .. пече јаче, но усијан гвозд. Нисам ти мог'о доћи у дућан ... ослабио сам. Нисмо се видели и не памтим, све мислим: сетиће ме се мој син, а он . . . преча му ;е кавана но очева кућа. Миодрага, да пбд очи има, видео би и бледа и црвена, како га кад очеве речи дирну, ал на последње стеже га нешто и чисто га задави у грлу. — Није, бабо, но нана ме окупи, окупи, а ја. .. Мајстор Таса одби рукама. •— Ман' се тога. Хајд' за то чујеш : жив сам, здрав сам, па доста. Ал дете, ово боли: ниси ти по мени ни богат ни чувен, нисам ти могао ни дати тога, кад ни сам немах, ал ти је образ по моме раду чист, као огледало. Није срамота. ако ти кажу: сирома му отац и просјак му је отац. Божја је воља, да такав буде. Ал како би ти било, да те ошине грдна реч: отац му је пијаница, отац му је карташ. Кад си ми се ти родио, синуло ми сунце за двапут јаче а ... ето, шта сад као ... овај дим, па вата за очи, ал и нека — па сав уздрхта, дође у лицу као она чоја на ћурчету — нек капље... и чуј ме, сине: знај, да ће ми ова суза бити слатка к'о мед, ако је пала да сачува тешку сузу твога сина, ако ти тако чиниш. Немој да ти се пород од имена склања. * * * Некад у сред лета, кад сунце опече и пали свом снагом — некоме се навуче неки таман превез преко очију, па му све око њега дође тамно. Ил у сред равнине и кад је пукла голина као пучина, по не-

ког окупи нека мора и чини му се, да је на големом мотовилу, које га и преко воље обрће. Ил га свладала нека снага без снаге, те осећа, како га ломи грдан терет без мере а краја му нема. Но лежао, устао, гњечи га ода свуда и стишњава му груди, да хоће душу да истера. Миодраг, како му отац отишао, да га мука мине, мислио је, да ће сном растерати, па лега у први сумрак. Ал од муке и сан бега! Ни склопит' ока не може, а и кад зажмури, на очи му излазе којекакве чудне прилике, да би пре дрхтао, но се смиривао. Неки га терет нритиснуо, као да је неко на њега бацио грдан пањ... па да га загуши. Места нема, где га не тишти и дави... а уза све то вуче се, као сенка за сунцем, лице његовог оца сузом замрчено . .. Па, ко би будан сан и задржао ? Што се више собом носи, она суза више расте... расте до ужаса! У њој се утопило лице очево и он као чује грцање. .. хоће кап да га умори, па као последње збогом допире му тихи глас очев а опет силан као тресак: „нисам карташ, нисам пијаница!" Срце отежа, да је теже од олова, па гњечи место, на којем лежи. У грудима оно не да мира, а с поља га притиснуо онај мними терет — да излуди! Збаци јорган са себе и отхукну. Ал није му то лептир, да га отера! Врелина га нека осула, а нод врелином прожмава језа, па час се склупча час рашири. У соби тишина. Дете спава. Милка спава па у сну кад кад јекне; а и за бол од бога има и наде и лека. Пред иконом гори кандило. Сутра је недеља, па запалили. У другој соби спава нека комшика. Тек да има женске главе — злу не требало! Свима је лако . .. како је драг сан. Дао би за њега, све што би могао дати; ал сан не иде у најам. Сутра је благ дан. Сваком, ко душу носи, биће срце мирно ... Сваком око веселије. И онај просјак, што кору хлеба тражи, рећи ће: задовољан сам. И онај последњи скот има мира и покоја. А он ? Узиграла му мисао по бескрајњем путу, а тело би одмора хтело, па му се као неки сан без сна навлачи. Од тог се сна болује. .. Кад се трже, оно расвитак. У соби се белуца светлост од прозора а жижак упао у дубину па се само околина светли. Оп се зачуди, од кјд зоре, кад, чини му се, ни тренуо није. Сав уморан и изнемогао, као да је целу ноћ орао, али га оно не напушта. Томе и нема краја. Да је ноћ век па да га дан више никад и не обасја — али куда ће сутра, кад мора и пред децом очи да обара. Оцу на очи не сме, и како би?