Стражилово

Б р . 21.

СТРАЖИЛОВО

325

Од Милке га стид ... то је први пут осетио. А и Насти како ће, како је пре дочекивао ? Где би жив, а да не црвени, мањ' под земљу? Од једном се све у њему преврте. Све оно, што га ломило, обрте се на наличје. Као да га нека силна и чудотворна рука дограби и одиже ... Он збаци јорган са себе . .. Већ се увелико види. Милка се пробудила па се наднела над колевку, да види, шта јој дете ради. Док баци очила на Миодрагов кревет, а он празан. Зачуди се жена, па прелете, као у слутњи, очима по соби, кад, а он стоји у ћошку пред иконом. Скло=<хгз8ва®кз$§: пио руке и изнео пред груди, а очима дигао на више и упрво их на светог Николу. Милка, као да се из заседе повлачи, лагано се истури назад. Бојала се, да ни погледом не узмути ту молитву. Кад дошла Наста, а њој Милка, и пре „помоз' Вог", рече, шта је било. Наста одјури кући и за мало ево мајстор-Тасе. Чини се као невешт свему. Само му брк насмејанији и лице ведрије. Прво наиђе Миодрага. — Добра ти срећа, сине!... А шта ми ради моје унуче?

авна шајкашка поља, остајте збогом и даље, Растанка нашег куца последњи, ево, час . . . Син мрачних, рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас! Ја волем кућице беле са трском покривене, И рујне вечери ваше, кад с рогља песма ври, Кад месец спокојно плови и блиста изнад мене, И све у санку спи. Глед'о сам у летње подне, кад сунце прижеже жарко, Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај, И младе, кудраве шуме и сунце над њима јарко, Прохладни, мили крај. Ал где је кристална река и сенка питомих шума? Преда мном рудине пукле и равна поља та . . . Врела прашина лети са равна и глатка друма, Нада мном сунце сја. Тако уморни путник по равни пешчаној блуди И види кладенац бистри и травни види пбд, А сунце подневно жеже и жеђ му умара груди,

И слаби његов ход. ->л 1/1 1ЛП/1 , ГГГ> . 1М\ |\Г ЈУ Ј№-

Војисдав.

ЧИКА 30РАЕ ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ ГЛ.УМАЧКОГ ЖИВОТА ПРИЧА М. К. Д. (Наставак.)

|)трана Једна пословица вели: „Глумци дотле ^дстудирају туђе карактере, док свој рођени ~не изгубе." Ова двосмислена и, бар по своме облику, за глумце ногрдна пословица, има своју вредност у томе, што је истинита; само је треба са правог јој гледишта протумачити. Познато је, да је код народа мање образованих мајмунисање развијеније, него у народа, који стоје

на средњем ступњу изображења. Ово се све даје применити и на глумаштво, особито оно, које је тек у развитку. Није ми намера, да овде доказујем и расправљам ту тему; дотаћи ћу је се само у толико, у колико је нужно, да нослужи што бољем разумевању ове приповетке. Гледао сам на једном вашару, како народ ку-