Стражилово

348

СТРАЖИЛОВО

Б р . 22.

по трави ваља. Газда-Перча нема нигде. Погледим Гамзиград: о кулн и о људима ни трага ни гласа, не чује се ловачки рог — преда мном лежи она огромна гомила камења и креча, трњем обрасла. Где је Вогпгбзсћеп ? Где је Радиша? . . . Тигаина свуда и да не лети с гране на грану ио која чаврљуга, мислио бих, да сам у каквој колосалној гробници. Попнем се на зид и погледим у сам град. Свугде трава и млада коприва. Неколико широких дворишта или авлија, опкољене 21 кулом, али све у развалини и рушевини, то је Гамзиград. Где која је кула виша, где која порушенија. Обишао сам скоро све, понео собом неколико грумења малтера успомене ради. Г1о брдима у околини једва се виде остаци караула, које су чувале Гамзиград од ненадног нападаја а с оне стране Црне Реке, на омањој стени а под високим брегом, види се зидина негдашње црквице, о којој се вели, да се на зиду разазнају трагови слика. Огсоло Гамзиграда равница. Вредни ратари ору земљу и урнебесном виком гоне волове да вуку за собом плуг. Кроз долину вијугају потоци и јаруге а по које стадо пасе и брсти младу траву; чобани се извалили и гледе, како им над главама јуре облаци тамо-амо. Мало даље планина и опет планина у разним, прекрасним облицима. Тамо се дижу Злотска брда, на којима се још види снег, и по којима живе влашки пастири, још на ступњу првобитних људи из каменог доба. Тамо се роде, тамо одраету, тамо живе, и само кад им дође доба, да се морају јавити за војску, попие се кмет или писар у те дивљачке планине, да доведе дивљаке у питомији крај. Ту се онда често види, да нису ни крштени. — Господин-Милане, је си ли гладан ? запита ме газда, кад сам се опет појавио у табору нашем. — Богме, да видиш, не би с горег било, одговорим му. Газда извади из бисага вино и ђакоиију, простре све на траву, и ми, седећи а 1а Шгса, почнемо конабити хладну јањетину, благосиљајући газдарицу, што је мислила на наше желудце. Куса, да не увреди ни једног од нас двојице, прући се између газде и мене и чекаше мирно, да и на њега дође ред. — Народ много прича о Гамзиграду, примети газда, и само ако је десети део истина, доста је; но ја не верујем ни да је десети део истина, ни двадесети. Али да богме, народ гледи ове развалине, те оно што не зна, допуњује својом главом. Још се нађе и по који беспослени пастир, који код стада заспи, којешта сарва и онда свој сан као готов новац продаје. У осталом, шта знају сељаци зими и радити, него измишљати разне приче; та нисмо ни

ми бољи у вароши. А зар опет новине по великим варошима говоре увек истину! Нема у њима ваљда ни толико истине колико у причама о Гамзиграду. Ја по томе судим, што сваке иовине говоре за друге, да лажу. И видиш, господин-Милане, то им веРУЈем и ја. — Слажем се с тобом нотпуно, рекох газди, кад сам мало одахнуо, јер сам таман натегао чутуру. Ко се у политику уплете, тог је однео даба одрањеног. Овде ми изгледа, као да је политика главно занимање сваког човека, и тек онда је ратар, занатлија, трговац, чиновник и тако даље. Од јагњета остадоше само кости а и чутура се при куцкању прста мог сумњиво гласно одазивала, и ако сам је само ја употребљавао. Куса се теглио по трави и жмиркао у нас: он би као најрадије остао још мало овде. Али нама није било до остајања, јер се небо већ озбиљно натуштило. „Бацимо" се опет на коње и хајд натраг. Враћали смо се другим путем. Прођосмо мимо жалосних остатака једне гамзиградске карауле; кад смо се спуштали с брда, морадосмо сјахати с коња, тако беше стрмена стаза. Прођосмо кроз село Звездан и газда ми покаже куће и стаје своје породице, јер и он је Звезданац. Село лежи и с једне и с друге стране Црне Реке а на обалама се виде трагови започетог а никад не дочетог моста. Кад остависмо село, онај део с десне стране реке, морадосмо по ново сјахати с коња, јер нас је пут водио час горе, час доле, кроз шипраг, преко поточића, гудура и клада. Уз то је лево од нас, са свим близу, шуштала река а десно се дизала чупава планина, обрасла ситним, кржљавим дрвећем. Наиђосмо на мајдан угља, ћумура; али тај је напуштен, јер стручњаци веле, да не знам колико хиљада година још треба, да ћумур сазре како ваља. Сад испира река мајдан и носи собом незрели угаљ, који јој покрива дно — отуда по свој прилици и име: Црна Река. Кад смо се већ једаред докопали коњских леђа, ободем и ја мало живље Тамерлана ономједном мамузом и одадрем га батином. Али Тамерлан је сневао о седом Гамзи и о сину седога Гамзе, те ништа га не могаше иокренути, да се мало живље крене. Тек по који пут је покушао неку врсту каса; али и тај покушај остао је јалов. — Да је пода мном, рече газда смејући се, да видиш како би грабио ; не бих му дао душом дахнути. Дођосмо једва у Зајечар и у кавану газдину. Газдарица нам се смејала а моје колеге честитаху славноме јахачу. Читаву недељу дана нису биле моје ноге — моје.