Стражилово

Б Р. 22.

СТРАЖИЛОВО

349

КЕМИЈА ЗА ПОСЛЕДЊИХ ИЕДЕСЕТ ГОДИНА. ГОВОР X. Е. РОСКОЈА ПРИ ОТВАРАЊУ „БРИТАНСКОГ ДРУШТВА" У МЕНЧЕСТРУ. (Свршетак.)

Могло би се запитати: иа има-ли какве границе овој синтетичној моћи једнога кемичара? Много се и много показало и говорило, како наука напредује али ипак немамо куда а да се не изразимо, да данас нема кемичар изгледа, е ће моћи уклонити ону преграду, што дели неоргански свет од органскога. Дабогме, има их, који доказују, како ће доћи дан, кога ће кемичар многим синтетичним радовима моћи из стихија мртве материје саставити живу структуру. Ма колико се о овоме са других страна могло тврдити, кемичар може једино рећи, да за сада нема такога проблема на његову пољу. Протоплазма, са којом су скопчане најпростије животне појаве, није спој него састав, начињен из спојева. Кемичару може испасти за руком, да начини неке молекуле у њој синтетичним путем, али се исто толико може надати, да ће синтетички створити структуру, као гато се сме надати, да ће из киселине у шишаркама добити саме шишарке. Ма да нема изгледа за синтезу органске материје, ииак је напредак у кемиском знању о животном процесу врло велик за последњих педесет година, и то тако велик, да се сме казати, е је у овој перијоди постала физијолошка и патолошка кемија. Већ у почетку овога предавања рекао ,сам, како се пре педесет година држало о свези међу појавима у живој и мртвој природи. Сада ми допустите, да наведем најважније, како се развијала ова наука и како је напредовала у наведеној перијоди. Доиста нема ништа у нашој науди занимљивијега, па, додајем, ни замршенијега, него што је то, како живе биљке и животиње, и како се тумаче закони, по којима се наше тело држи, по којима се креће и егзистира. Како често не можемо тачна рачуна да дамо ни о проблемима тек нешто замршенима, није ни мало чудо, што још мање знамо из кемије живих тела, и то како животињских тако и биљних, не знамо ни кад су здрава ни кад су болесна; па не знамо ни о онима, што су од највеће вредности. Занимаће вас, ако наведем, да је пре скоро педесет година први Либиг саопгатио кемискОм одељењу овога збора, како је покушао, да протумачи животне појаве кемиским и физикалним путем. У овој расправи доказао је Либиг, да велики принцип о одржавању енергије важи и код функција животињских, пошто се изразио, да животиња не може више топлоте произвести но што је постане горењем карбона и хидрогена у храни њеној.

„Извор животињској топлоти, рекао је Либиг, био је пре у раду живчаном, или у свлачењу миптићном или, шта више, и у механичном кретању тела, као да та кретања могу бити а да не потроше толико снаге, колика је она, што ју потрогае, кад се производе та кретања." Даље упорећује живо тело са пећи у лабораторијуму, у коју се меће врло разно и помешано гориво а крај свему је угљена киселина и вода а развијена топлота не зависи од оних тела, која постану за време горења, но једино од оних, која се створе на крају горења. Либиг се сам питао : Да ли сваком храном постаје топлота или можемо ли имати таке хране, која топлоту даје а и таке опет, која оксидацијом својом произвађа кретање и механичну енергију у телу ? Он је мислио, да се то може учинити, зато је и поделио храну у две категорије. Храна, у којој долази штирак, угљохидрати дакле, даје сагоревањем својим топлоту, која је од потребе, да у телу буде живота; храна, у којој има беланчевине, састојци дакле са нитрогеном, као месо, лепак, казејин, из којих се састоје мускули, не дају топлоте него трошењем тих мускула одржава се механична енергија, рад и кретање тела. Видимо, вели Либпг, да се Ескимо храни машћу и лојем, који му горењем дају топлоту; гаухо, јахач по пампама, једе само суво месо а веслачу и борцу, који је паучио на бифтек, треба мало хране да одржи топлоту у себи али зато много, да обнови мускуле, зато и употребљује храну са нитрогеном. Да испитамо по садањим модерним истраживањима, да ли је истинито мишљење Либигово, којега се и данас доста њих држи, о функцијама обе хране и о разлогу за мускулни рад, који, као што кажу, потиче оксидацијом у мускулном ткању. Чим се дознало за онај назор, таки је тоже стоко напао Роберт Мајер, којега је име добро познато, јер је први признао мисао о одржању енергије. Он је ноставио ипотезу, да сав рад у мускулима долази од сагоревања хране а не од трошења самих мускула. Ово је поткрепио и тиме, што је доцније доказао, да би срце за осам дана изгорело, кад би му се мускул при механичној функцији уништио. 1Та шта каже модерно испитивање на ово? Може ли се то одлучити преко ехрептеп1;ит сгишз? Може. Пре свега даде се одредити рад, који учини човек или животиња; тај рдд знати можемо у килограм-метрима у нашој механичној мери. За тим знамо определити, колико се троши ткања са нитрогеном за време мира