Стражилово

350

СТРАЖИЛОВО

Б р . 22.

а колико за време рада и то супстанцијом, у којој има нитрогена а излази из тела. У овој прилици морамо имати на уму, да ткање никад не сагори са свим те никад и не добијемо чиста нитрогена. Кад нак знамо топлоту сагоренога мишића, лако ју је претворити у механичан еквиваленат те тако измерити енергију, која је постала. Шта је последак? Је ли доста тежина разоренога мишића, кад се пењемо на, високо брдо или кад радимо какав посао, па да горењем развије толико топлоте, која би, кад ју у рад преобратимо, кадра била дићи човека на исто брдо или која би учинила исти посао? Кад се нажљиво испитало, нашло се, да је енергија, која се развије којим јој путем драго, двапут толика, као она, која се добије оксидацијом састојака са нитрогеном а који се излуче из тела за 24 сата. Из овога је .јасно, да Либиг нема право. Храна са нитрогеном храни доиста мишић, коме треба занављања као и сваком другом делу у телу нашем, али храна без нитрогена не надокнађује само животињску топлоту, него она оксидацијом даје и енергије мигаићу у нами. Долазимо дакле до закључка, да је у храни потенцијелна енергија, која телу даје актујелну енергију и то у виду тоилоте или механична рада. Међу тим морамо још нешто на уму имати, кад говоримо о проблему механичне енергије, о чему по досадањим нашим мерама немамо мере; то је утицај душе на тело. Она утиче без сумље на физику и кемију у нашем телу, те мора бити свезе међу интелектуалном или душевном радњом и храном телесном. За доказ, да има јасне разлике међу самовољним и несамовољним радом, доста је да упоредимо механичну радњу у срцу, које се никад не умара, са самовољном радњом у мишићима, који се умарају. Даље знамо, да новака-војника умара војничко веџбање а старији војник и не осећа то. Колико се троши механичне енергије на душевну радњу, питање је, на које, но свој прилици, још дуго неће моћи наугса одговорити. Но да се тело умара душевном радњом, познато је потпуно. Док други закон у термодинамици учи. да се ни у каквом механичном апарату не може топлота сва претворити у актујелну енергију, можда, по Хелмжолцу, бива то у фином механизму животињскога организма. Ма да је пре знаменитога дела од Либига „како се кемија употребљује у агрикултури," које је предано британском друштву године 1840., било већ ствари у том правцу, ипак је ово био почетак нове ере у напретку кемиском. Либиг је мајсторски скупио све резултате пређашњих испитивалаца те им додао и своје назоре пуне оштроумља. За доказ о овому, навешћу само нападај на теорију о хумусуи

победу, коју је задобио у том погледу. Већ Сосир (баизвиге) и други заљуљали су темељ овој теорији, и ипак су све до годиие 1840. мислили физијолози, да је хумус — биљне материје у трулежу — једини извор карбона за вегетацију. Либиг, узев у обзир Сосирове радове, дошао је дотле, како је иотпуно немогуће, да карбон, који се купи у неким крајевима биљнога ткања, долази од хумуса, који постаје онда, кад труну биљне супстанције. Он је, шта више, доказивао, да сав карбон при вегетацији долази из атмосферске угљене киселине, које је у атмосфери релативно мало а, апсолутно тако много, да је не би толико, колико је сада има, догало у атмосферу, ни онда, кад би изгорело све биље на земљиној површини. Да Либиг право има, требало је експериментима доказати. Доказ се овај могао извести тегаким експериментима и дуготрајним. Овде се показује, како кемиско испитивање не долази само по лабораторијам;а, где траје неколико минута, него се оно раширило и у агрикултуру и у физијологију и траје годинама. Нашим енглеским агрикултурним кемичарима Лавесу (Ха^уев) и Жилберту (СКЊеН) захваљујемо па потпуно екснерименталном доказу. И доиста испитивало се дуго и трудно, требало је 44 године па да се добије јасан одговор. У Ротемстеду (КоЉалш^еД) су одредили парче њиве за жито и 44 године једно за другим рађала је земља житом а никад се није ђубрила ни мало ђубретом са карбоном те је тако биље могло добијати потребаи карбон једино из атмосферске угљене киселине. Просеком се извукло годишње, које у житу а које у слами, из земље, ђубрене минералним ђубретом, иљаду фунти карбона а из другог комада, који се ђубрио ђубретом са нитрогеном, извадило се иљаду и пет стотина фунти. Тако се дакле са житом добијало по две иљаде и иет стотина фунти карбона а није се ђубрило ђубретом са карбоном. Либигово пророштво је тиме и експериментом доказано. Да бац ;м мало поглед и на Либигово мишљење, како биљке асимилују иитроген, но, да вас не уморим, без експерименталиих ситница. Мишљење то упоредићу са најновијим резултатима у агрикултурној кемији. У овом правцу налазимо, да му назори нису потврђени. Он је мислио, да сав нитроген, који биљка употреби, долази из атмосферског амонијака, а Лавес и Жилберт су експериментима, налик на пређашња, који су исто толико година трајали, показали, да је овај извор сасвим слаб, да протумачи сав нитроген, који се добије жетвом. Они су шта више догали до резултата: или мора нитроген долазити из какве супстанције, у којој има нитрогена, у земљи или мора биље упијати чист нитроген из