Стражилово

Б р . 24.

СТРАЖИЛОВО

383

Но имају ови чланци још једну врло лијепу страну, коју г. Ж. по заслузи истиче. Изгледа, као да ће се и напта браћа онијех крајева скоро ослободити петвековнога ропства. Туђинци муте ондје и хоте, да приведу наше стадо у туђ обор. Прије него што дође до подјеле онијех земаља, треба да се зна, ко су оно, чије ли су крви и кољена. Обичаји а у првом реду језик каже нам, да су оно Срби. То треба да зна сваки Србин а то треба да иродре и у науку и у дипломацију, да не би Бугарима припала она земља, по којој су ходили најславнији људи наше повјеснице и јунаци наших народнијех пјесама. При крају II. своје расправе додирује г. Ж. нитање, којим дијалектом треба да пишу наши књижевници, да ли јужнијем или источнијем. Г. Ж. хоће, да се јужни говор прими за књижеван језик и то с тога, што је „јужни дијалекат постао укрштајем источнога и западнога дијалекта, и кад га испоредимо са ст. словенским језиком, видимо, да је најсавршенији дијалекат српски, да је најудеснији за разумијевање другим Словенима, кад узмемо на око, да је, што имамо у књижевности најљепше и најваљаније, њиме написано, кад узмемо на око. да се њиме служи југославенска академија са Хрватском, Црна Гора, Дубровник, Далмација, Восна, Херцеговина а тек с друге стране учено друштво српско и Матица Српска источним дијалектом." Ово су разлози, са којих г. Ж. прима јужни говор, али ипак пише у новије вријеме источнијем. У нас се о овом питању у опће веома мало мисли, али ја судим, да је оно од огромне вриједности за развитак књижевности и књижевнога језика. Кад смо већ политично раскомадани на шест дијелова, треба барем да нам књижевност буде идеална заједничка отаџбина и да се то јединство огледа и у заједничком руху и једном обличју књижевнога језика. Књижевни језик треба да се подиже на најс-авршенијем дијалекту народном. Уз развитак књижевности и пјесништва, било оно усмено или писмено, иде свагда и развитак језика. Мисао и ријечи, које ју исказују, тако су тијесно скопчани једно за друго, да другојачије не може ни бити. Узвишене, велике мисли траже себи свагда и достојно рухо. То је књижевна повјесница довољно показала. Већиеа наших народнијех пјесама, дике и поноса нашега. покупљена је по-југозападнијем крајевима српских земаља. Можемо већ а ргкш судити, да јужни говор мора бити савршенији, потпунији, племенитији и њежнији. Мени се увијек чини, кад читам Љубишине приповијетке, као да гледам оне једре стијене херцеговачке и оне бркате јунаке. И наука о језику нам говори, да јужни говор нримимо. То је најмлађи изданак, што га је животна

енерђија српскога језика истјерала (почиње у споменицима истом између XIV. и ХУ. вијека). Као што је штокавско акцентовање захватило са југоистока на се ширило према сјеверозападу те је до данас, као млађе, ода свуда потиснуло старије чакавско и сабило га на обале и острва јадранскога мора, тако би за јамачно и овај покрет на међи између источнога и западнога говора временом као снажнији млађи и једрији а ослањајући се на цвјетање народнога пјеснигнтва, наткрилио остале дијалекте, да није повјесница одредила, да се новији књижевни живот покрене баш код нас, који говоримо источнијем говором. К тому је просвјетни и књижевни покрет у краљевини српској необично превагнуо на страну источном дијалекту. Али књижевност се не смије испријечити развијању језика народнога, кад је он сам већ показао, камо тежи. Требало би да књижевност још потпомогне ту пову струју у језику. Вук и .Цаничић су свагда иисали јужнијем говором. Ако би и узели, да је Вук писао за то, пгго му је тај говор омиљео од дјетињства, али Даничић је био Новосађанин па ипак је већ од почетка својега књижевнога рада свјесно почео писати јужнијем говором и остао му је вјеран до гроба. Даничић, који је о сваком својем слову знао дати рачуна, јамачно је имао велик разлог, што је тако чинио. Даничић је у том послу таки авторитет, да и то може бити један разлог, зашто да пишемо у књижевности јужнијем говором. За то мислим, да би требало да сви наши књижевници пишу барем научне списе и чланке и све ствари, које су намијењене образовану свијету, дакле све оно, што је „пар екселанс" народиа књижевност (Жа(-,јопа1Шега1;иг) јужнијем дијалектом и само оно, што је намијењено просту народу (н. нр. политичке новине, популарни сниси) да се пише источнијем. Кад су могли Хрвати напустити свој покрајински народни говор и узети наш језик за књижевни, зашто не би могли ми учинити тако малу жртву те се изједначили с њима и у књижевности, кад смо и онако један народ. На четвртом мјесту ове лијепе књиге расправља г. Ж. о „Језику у Гувдулићеву Осману". (На част бесмртном песнику о његову тристагодишњем прослављању.) Да је ова тема савршена и исцрпена, не треба ни да кажем, кад се зна, да је од г. Ж. Само ми се иамеће мисао и не могу отрпјети а да је не искажем, да је овај иосао доста мален за знање г. Живановића. Но хвала му и на тбм. Нека само овај чланак поможе разумијевању а. по том достојну цијењењу великога пјесника па је своју задаћу испунио. Књига г. Живановића се својом вриједношћу