Стражилово

Б Р. 24.

сама препоручуЈе. само ои могли метнути на срце свнјема онијем, које је Усуд одредио (да ли на срећу наше књижевности ?) да се пером хране и који можда не хотећи постају хајдуцима својега језика, да ову књигу проуче и да по њој пишу. Једино зло је у овој књизи, што има ужасно много штампарских гријешака. То истина није ријетка болест у наших књига, али нигдје не води у

поводу та болест толика зла као у ■књигама филолошкога садржаја. Ја сам тек овлаш бројећи набројио до преко 200. Па још ни по јада, гдје је једно нисмо поремећено, али зло је, што у старом словенском тексту и у тумачењима има таких гријегаака, које са свијем кваре смисао и не дају разумјети. Да је жив наш неумрли Даничић, шта би он рекао на ово? Т. Радов 0.

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ, — Са пријатељске стране добисмо књигу „ Потоњи Абенсераж", по Шатобријану спјевао Књ. Никола. Цетиње, 1888., у књ. црн. државној штампарији. — Груди сваког Србина морају се поносито и радосно надимати, кад види, ка/со јуначки Господар Црне Горе употребљава своју доколицу. Разуме се по себи, да при том није довољна само добра воља, ту мора у срцу вазда тињати и богодани жар, који у извесним тренуцима себи одушке тражи и нађе. Што је у овај мах Књаз-песник изабрао да препева баш тај спев Франиускога песника, даје се са песничке психологије лако протумачити. Праву песничку нарав свагда привлачи и свагда ће привлачити тајанствени и китњасти свет романтике, јер у њему налази допуну својим сновима и својим замислима. И као год што се песник у појави и животу у многом и многом разликује од свакидашњег човека, тако је исто и природно, да му унутрашњи живот и појаве у њему са свим друкче морају бити. А куд се зна песник у заношљивим тренуцима скрити и склонити, ако не баш у онај свет, који није за сваког, и у ком се он у чаробном друштву тако добро осећа! На за што не би онда и остварио своје снове и замисли? Та његовој је души то не само мелем већ и потреба, а осталом, иоле срод ном, свету красн-а посластица. Тако разумемо и ово најновије песничко дело Књаза Николе. — У њему се описују судбе потомака гренадских калиФа, и великог шпанског јунака Сида. Абен-Амет, унук Боабдилов, долази из Африке уШпанију, да целива гробове својих дедова и да свети смрт једног иретка свог, ког је Сид при освајању града бацио у пламен. У Гренади наиђе на красно девојче Бланку и из међу ,њих двоје развије се песничка, идеална љубав. Родитељ.Бланкин, шпански великаш, не крати младом Арапу долазак у свој двор и иушта их, да се при месечини шетају по баштама и по Алхамбри, знајући, да су им образ и разна вера најбољи чувар. Абен-Амет долази сваке године у Шпанију, да види своје чедо, прекрасну Бланку. Ево га сад и по трећи пут, али у двору нема старог оца, ту је Бланкин брат и неки заробљени Француски племић. Брат не трпи одношај из међу Араиина и сестре своје, и кад дође до разјашњења, чује Абен-Амет, да је Бланка унука баш оног Сида, над чијим се потомцима хоће да свети. Да како да освета отпада, али не

може бити ни свезе међу њима. Он им се каже и врати се у Африку, да сврши своје дане. — То је кратак, сухопаран нацрт садржаја тога спева, који ни налик не одаје нежну појезију и слатку романтику у њему. Није уобичајено, да се критика упушта у дал>е разматрање дела, какво је пред нама; али нам и нехотице лебди мисао пред очима, е је Књаз-песник можда изабрао тај предмет са сродног момента у њему: у лесничко је рухо одевена судба потомака владара и јуиака а Књаз Никола је и владар, и јунак, и песник. — Има већ више година, како се Французи почели јако да ближе осталим народима, особито Немцима, за које нису хтели ништа да знају. Но сад је у Француској у многим заводима уведен немачки језик као облигатан а од новијег доба показује се и у књижевности озбиљно изучавање и приказивање немачког језика и немачких прилика. Тако излази од почетка ове године у Паризу „1Је тоуеп а&е". Ви11е1ап теп«ие1 6' ћ1»1;о1ге е4 (1е рћПо1о&1е. Б^гес^оп: М. М. А. Маг1&пап, Сг. Р1а1;оп, М. "^Итоие. Сарадници су Французи, Немци, Талијани а у часопису се говори о Француској, немачкој и талијанској науци и књижевности. Друге су иовине В.еуие (1е 1'епзе]'#петеп& (1е8 1ап#иез упгап^ез. Ту се ради дакле на свима живим језицима, а то хоће да каже, да поједини чланци у том часопису излазе на језику, на ком их је писао писац. — Не би човек мислио, до чега гдекоји долазе у претераној жудњи за тумачењем старијих списа. Тако је неки Кирхенбауер у Омирову спеву Одисији видео описивање пута око Африке. Сад се нашао неки Солтау, који у том еиу, у Илијади и у скасци о Арганаугама хоће да види опет нешто са свим друго. Он држи, да су ту спојена два догађаја, које дели и место и време. Први се догађај дешава на јужноиндијском океану до земаља јужног пола и то у добу од седам хиљада до три хиљаде година пре Христа; други се догађај дешава од источног дела средоземног мора до канарских острва а бива у добу од три хиљаде до иоловине друге хиљаде година пре Христа. Нисац долази до тог успеха на основу истраживања другог сродно-умног писца, који доказује, да се грчки језик развио из скитског; како је иак келтски језик такође скитски, то је ирски језик најспособнији, да протумачи Омира. Писац долази још до закључка, да је Еумеј основао астрономску стацију на Гомери.

САДРЖАЈ :

-|- Мита Поповић. — Одзив на Очајницу Драгутина Илијћа. Од Љубинка. — Четрдесетпрви. Приповетка из варошког живота. Написао Милан Савић. — Јабука. Приповетка из чешког живота. Написао Св. Чех. С чешког превео П. Падејски. — Срлске насеобине у Штајарској и варадинском пограничном генералату. (Наставак ) — Слике с пута. III. Под арњевима. — Још једаред за зидање српског народног позоришта. Од дра Паје Јанковића. — Књижевност. О српском језику. Написао Јован Живановић. Оценио Т. Радов О. — Ковчежић. Књижевне белешке.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОВАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.