Стражилово

Б р . 24.

СТРАЖИЛОВО

377

СЛИКЕС П У Т А.

III. Под арњевима, • е Једаред. него ваљда сто пута сам проклео ' то чудовиште, што се нада мном савило те ми тако пречило скоро сваки изглед. Да је падала киша, наравно да бих то исто чудовигате толико исто пута благосиљао ; али — најлепши јесењи дан, предео прекрасан и за мене још непознат, моје срде пуно мека осећања, што идем у мајку Србију, пуно најлепше наде у будућност, пуно искрене намере на својски рад, ах! ја давно нисам био тако сретан. Па ти проклети арњеви... Кочијаш, неко младо, разговорно Влашче, ошине коње и ми се пустимо за сад пут Неготина. Једва сам чекао, да видим правог сељака из крваве Крајине, и за иста, први Србин, с којим сам се на путу састао, био је — Влах. За цело Влах, јер Србин не може тако изгледати. II окрила га шубара као какав пласт, од чупаве браде не видига му лица, нит те гледи, нит се осврће на тебе. До Неготина иут као длан, сама равница. Кад сам угаао у варога, бегае

ОД МИЛАНА САВИЋА. највећим попгговањем, та с побожношћу, пред местом, где леже земни остаци тог дива у сваком погледу. И још кад сам се пењао на брег, преко ког води друм на југ, искљукавао сам главу кроз арњевске мазгале и питао кочијаша, где је влашка мала. Хоћу да видим и оно место, где је Вељко с душом својом изустио последњу али историску реч: „Држ!" Кочијаш ми рече, како

у њојзи све живо, ниЈаца у најбољем јеку; од кућа се не види предњи део, дућан, дућан, кавана, дућан, механа, тако непрестанце, куд год сам се осврнуо, истурујући главу и врат кроз оне узане резотине на обе стране арњева, као из кошнице какве. Нроклети арњеви! Речем кочијашу да стане; хоћу мало да испружим ноге, да видим нешто од Неготина и да попијем каву. Извучем се из под арњева као јазавац, и станем пред кавану. Момче ми донесе слатко — аха, слатко! То нисам јео никад, не ћу ни сад. Шта ме на тој варогаи занима? Пре свега успомена на највећег јунака првога устанка, на Хајдук-Вељка. Распитам се, где је стара црква. Људи ми рекогае. Нисам био далеко од ње. Станем пред њу, скинем гаегаир и прекрстим се с

Мита Ноповп!..

се зове планина, преко коЈе смо се пружали; али ја сам име заборавио. Но толико знам, и запамтићу свагда, да су сунчану страну њену покрили грозни виногради, по којима је берба у најлепшем јеку била. Мени се уста наводњила, гледајући грожђе, то вино у пилулама, и топлу сам молбу слао горе: Сачувај, боже, ове планине од филоксере! Крајинско вино! Ко те није пио и с тобом се накитио, тај не зна, какво блаженство лежи у оном свету, који се с тобом рађа а с тобом — без кајања и нестаје. Ја га знам. То је друго, што ме на Неготину занима. Трећег нема. Но има га, а то сам гледао тек из далека: Мироч-планина, где је Милош певао Марку .. . Седео сам као ђаво на џомби. Нада мном проклети арњеви, за мном сандучина с књигама и с креветњим хаљинама, преда мном кофер са осталом опремом, о бедрима ми виси револвер. Наслонити се нисам могао никако, јер чим коњи тргоше или кола штроцнугае а оно ме ивица од сандучине посече по ртењачи и одбије, да сам се брзо а с потмулим јауком исправио. Предњи кофер ми је пак непрестано гладио и миловао колена, да сам на њима већ добио жуљеве, као „во времја оно", кад сам у основној гаколи клечао на кукурузу. Уз то ме револвер сваки час гурне у ребра, те ме тако нодсети на своје опасно присуство. Тек по кадкад је кроз узане мазгале проклетих