Стражилово

410

СТРАЖИЛОВО

Б р . 26.

на своје груди под кошуљу. Кад се свежи, росни листићи, коснуше његова тела, он побледе као смрт и избечи очи од ужаса. Хладан га зној пробио по челу. У болници запалише лампе; очекујући вечеру, већина се болесника прућила по постељама, осим неколико немирних, који плахо тумараху по ходнику и по салама. Међу њима беше и болесник са цветом. Он ходаше, скрстивши грчевито руке на грудима: рекао би, да хоће, да угњави, сможди сакривену биљку. Кад се сретне са другима, далеко их обилази, бојећи се, да их се не дотакне крајем одеће. — Не прилазите! не прилазите! викагае. Но у болници се мало ко обзирао на таке узвике. И он ходаше све брже и брже, корачаше све јаче и јаче, ходаше сат два у неком беснилу. — Ја ћу те удавити. Ја ћу те угушити! говораше потмуло и злобно. Кашто шкргутне зубима. У трапезарији изнесоше вечеру. На велике столове без чаршава поставише неколико дрвених бојадисаних и телејисаних чинија с течном ишеничном кашом ; болесници поседаше по клупама; разделише им комађе црнога хлеба. Јеђаху дрвеним кашикама по осморица из једне чиније. Некима, који добијаху бољу храну, дадоше за себе. Кад наш болесник потроши своју порцију, што му донесе стражар, одазвавши га у његову собу, не задовољи се тиме, него оде у заједничку трапезарију. -— Допустите ми, да седнем овде, рече надзорнику. — Зар ви нисте вечерали? запита надзорник, разливајући, по други пут, кашу у чиније. — Ја сам здраво гладан. Мени треба, да се људ-

ски окрепим. Храна ме још и држи: ви знате, да ја ништа не спавам. — Па једите, драги, на здравље вам било. Тарасу, дај им кашику и хлеба. Он заседе поред једне чиније, па ноједе још врло много каше. — Но сад ће бити доста, доста ће бити, рече, најзад, надзорник, кад су сви већ вечерали, а наш болесник још остао над чинијом каше, вадећи из ње једном руком кашу, а другом се држећи чврсто за груди. Прејешћете се. — Ах, да ви знате, колико мени треба снаге, колико снаге! Сад збогом, Николају Николајићу, рече болесник устајући иза стола, на стиште чврсто руку надзорнику. — С богом ! ■— А куда ћете ви? запита надзорник с осмехом. — Ја? Никуда. Ја остајем. Но можда се сутра не ћемо видети. Хвала вам на вашој доброти. И он још једном чврсто стиште руку надзорнику. Глас му дрхташе, у очима се засветлише сузе. — Умирите се, драги, умирите се, одговори надзорник. На што таке мрачне мисли? Идите лезите, па се добро испавајте. Ви треба да много спавате; ако будете добро спавали, брзо ћете се поиравити. Болесник бризне у плач. Надзорник се окрете, да наложи стражарима, нека брже купе остатке од вечере. После по сахата у болници све спаваше, осим једнога човека, који лежаше обучен на својој постељи у својој соби на углу. Тресао се као у грозници и грчевито притискивао груди, које су, као што он мишљаше, целе прожмане биле нечувено смртоносним отровом. (Свршиће се.)

СРПСКЕ НАСЕОБИНЕ У ШТАЈАРСКОЈ И ВАРАЖДИНОКОМ ПОГРАНИЧНОМ ГЕНЕРАЛАТУ. ПРЕРАДИО ДР. II. ПАДЕЈСКИ. (Наставак.)

Много вероватније ће бити, да се Срби у Вараждинском округу на овај начин населили: 24. септ. 1595. освоје Аустријанци Петрињу. Тек што се пуковник славонске границе Херберштајн вратио отуд у Вараждин, дође к њему ет л^аИасНзећег Вјвсћов 1 , <1ег Љег с!1е С1еп8е1 <1ег БеМеп 8ап<1зјакће Вовсће§а ипЛ Хегтскћ ии §е1пе1;еп §ећа1>1; и каже му: да је Власима већ додијало робовати 'Гурцима и да су и поверење Турака изгубили. Ако је Херберштајн вољан да му даде проводно писмо, то је он готов, да за кратко време 40 ваљаних калауза из мале Влашке амо на славонску границу преведе. Како је владика тај на Херберштајна повољан ути-

сак учинио, то му овај даде нуждан пасош. Херберштајн јако хвали истог владику, јер је овај био готов, да остави своју резиденцију у Ремети и да жртвује свој леп приход. У толико је нре могао веровати владици, јер су још пре неки Власи хтели да пређу у границу. И само тако су остали на миру, што су падом града Раба застрашени били. Он предложи, како Фердинанду тако и заступству Штајарске, да се сваком пребегу, који би се као добар путевођа могао употребити, даде депутат једног војводе. На овај предлог пристане и надвојвода и посланици Штајарске. Преко зиме су нреговори Херберштајна са Власима тим плодом уродили, да је 21.