Стражилово

Б р. 26.

СТРАЖИЛОВО

407

на послетку га њих четворица оборише и, ухвативши га за руке и за ноге, спуетише у топлу воду. Она се њему причини, као да је кључала и у лудој глави сину бесвесна, недотупавна мисао о истрази кључалом водом и усијаним железом. Загрцавајући се у води и отимљући се рукама и ногама, за које га стражари чврсто држаху, пушташе он од себе с јауком, засопљујући се, неку реч без свезе, о којој не може имати нико појма, ко је не чује својим рођеним ушима. Беху ту и молитве и клетве. Он вришташе, док га снага не издаде и, најзад, тихо, с врелим сузама, изговори фразу, која не беше ни налик на пређашње речи: — Свети великомучениче ђорђе! у руке твоје предајем своје тело. А дух — не! о, не! . . . Стражари га још удиљ држаху, ако се и јест умирио. Топла када и лед учинише своје. Ал' кад га, скоро обамрла, извукоше из воде и посадише на столицу, да му метну шпанску муху, узавре у њему још оно мало снаге, узбунише се безумне мисли. — За што? За што? дераше се он. — Ја никоме нисам зла желео. За што да ме убијете ? О-о-о! 0, Господе! 0, ви, мученици пре мене! вас молим, избавите . . . Врео додир на затиљку иагони га, да се очајно бори. Послуга не могаше да изиде с њим на крај и не знађаше, шта да ради. — Бадава ти је, рече војник, који извршиваше операцију. — Морамо те истрти. Болесник се стресе од тих простих речи. Истрти! Шта истрти? Кога истрти? Мене! мишљаше он, и у самртном страху покрије очи. Војник узе за оба краја дебело платно, жестоко га притиште, па брзо превуче по затиљку, здеравши с њега и шпанску муху и горњи слој коже. Остаде голо, црвено место. Бол од те операције, који је несносан и мирном, здравом човеку, учини се болеснику као крај свега. Очајно навали целим телом, отме се из стражарских руку, и голо му се тело стропошта по каменитом поду. Мишљаше, да су му одрубили главу. Хтео је да дрекне, ал' није могао. Однесоше га у постељу у несвести, која пређе у дубоки, мртви, дуги сан. II. Ноћу се пробудио. Све беше мирно; из суседне, велике собе допираше дисање спаваћивих болесника. Негде у даљини, монотоним, необичним гласом, разговараше сам собом болесник, затворен преко ноћ у мрачну собу, а горе, у женском одељењу, певаше промукао контра-алт неку дивљу песму. Болесник прислушкиваше те звуке. Осећаше страшну слабост и искрханост у удовима, врат га љуто болео. —• Где сам ја ? Шта је са мном ? дође му у главу. И на један мах му необично јасно изиде пред

очи последњи месец његова живота, и он уразумеде, да је болестан и од чега је болестан. Иаде му на памет читава поворка будаластих мисли, речи и дела, нагонећи га, да се стресе од пете до главе. Но то је прошло, хвала Богу, прошло! прошапута он и на ново заспа Отворен прозор с железним решеткама гледаше у малени ћор-сокак међу великим зградама и каменом оградом; у тај ћор-сокак нико никада не залажаше и он сав беше зарастао дивљим џбуњем и јоргованом, који се бујно расцветао у то доба. Иза џбуња, на супрот прозору, црњаше се висока ограда; високи врхови од дрвета, преливени и осветљени месечином, провириваху иза ње. С десне се стране дизаше бела зграда болничка с осветљеним, из нутра, прозорима са железним решеткама; с леве стране бео, светао од месечине. глуви зид мртвачке куће. Месечина се разливаше кроз решетку на прозору унутра у собу, на под, и осветљаваше један део постеље и измучено, бледо лице болесниково са затвореним очима; сад у њему не беше ни трунка лудила! То беше дубоки, тешки сан измучена човека, без сањања, без и најмањег покрета и готово без дисања. Иробудио се, на неколико минута, чисте памети, као да је здрав зар за то, да сутра устане с постеље, луд као и пре. III. — Како вам је? запита га лекар други дан. Болесник се истом пробудио, па лежашејош под покривачем. — Врло добро! одговори он, скачући с постеље, обувајући папуче и узимајући покутњу хаљину. Прекрасно ! само још : ево овде ! Он показа руком на затиљак. — Не могу да окренем врата без бола. Ал то није ништа. Све је добро, кад га разумеш; а ја разумем. — Знате ли ви, где сте ? — Како не бих знао, докторе? У лудници. Ал' заиста, кад разумеш, са свим ти је један ђаво. Са свим један ђаво. ЈГекар му пажљиво гледаше у очи. Његово лепо нежно лице са дивно рашчешљаном, злаћаном брадом и мирним плавим очима, које гледаху кроз златне наочаре, беше непомично и непроникљиво. Он посматраше. — Што ме тако пажљиво гледате? Ви не ћете прочитати, што је у мојој души, продужи болесник: — ја лепо читам, шта је у вашој! За што ви чините зло ? За што сте искупили ту гомилу несрећника, на их држите овде? Мени је све једно