Стражилово

406

Па још да се шета с њоме по месечини, да слуша, како прижељкује славуј, и да носи за капут заденуто цвеће! Он би за дело пропустио први састанак, први рандеву; па онда . . . онда . . . онда би му кошар био сигурнији. Али то би била непажња,

то би било клипанство; онако на обичан, филистарски начин доћи до кошара, то је управо прави кошар. Па још кад га пусте, да натрчи са свим, да се изјасни — Петар се задовољно смешкао у предосећању тога, као што они мисле, наседанија. (Свршиће се.)

ЦРВЕНИ ЦВЕТАК. ПРИПОВЕТКА В. ГАРШИНА. (УСПОМЕНИ ИВАНА СЕРГИЈЕВИЋА ТУРГЕЊЕВА.)

— Именом Његовога Императорскога Величанства, Господара Императора Петра Првога, заказујем ревизију овој лудници. Те речи беху изречене громким, оштрим, звонким гласом. Болнички писар, који записиваше болесника у велику, издерану књигу, на столу, исполиваном од мастила, не могаше се уздржати, да се не насмеје. Ал' двојици младих људи, који спровађаху болесника, не беше до смеја: они се једва држаху иа ногама, јер нису спавали два дана и две ноћи скупа са болесником. кога мало час довезоше железницом. На претпоследњој станици спопаде га беснило на сав мах; дођоше негде до лудачке кошуље и, позвавши кондуктере и жандара, навукоше је на болесника. Тако га довезоше у град, тако предадоше и у болницу. Беше страшан. Поврх сивога одела, што но га је у беснилу исцепао, покриваше му тело широко исечена горња хаљина од дебелог руског нлатна; широки рукави притискиваху прекрштеие руке на грудима и беху везани за вратом. Успаљене, избечене очи (није спавао десет дана) гораху непомичним,'пламеним блеском ; живчани грчеви тресли му крај доње усне; разбарушена, кудрава коса падаше као грива по челу; брзим, тешким корацима ходаше из једнога угла писарнице у други, загледајући пажљиво у старе орманове са хартијама и столице са мушемом, а тек ће кашто ногледати на своје сапутнике. — Одведите га у одељење. На десно. — Знам ја, знам. Био сам ја овде с вама лане. Ирегледали смо болницу. Све ја знам и мене ћете тешко обманути, рече болесник. Пође вратима. Чувар их отвори пред гвим; оним истим брзим, тешким и одлучним ходом, подигав високо луду главу, изиде из писарнице и скоро у трку пође у одељење душевно-болесних. Пратиоци једва пристајаху за њим. -— Зазвони. -Ја не могу. Везали сте ми руке. Вратар отвори врата и иутници уђоше у болницу. Беше то велика, каменита кућа, као и све старинске државне зграде. У доњем кату беху две велике дворане, једна — трапезарија, друга — заједнички

локал мирних болесника, широки ходник са стакле ним вратима, на која се излазило у башту са цветником, и двадесет засебних соба, где живљаху болесници; беху ту још две мрачне собе, једна обложена душецима, друга даскама, у које смештаху бесне, и огромна, мрачна соба на сводове — бања. Горњи кат запремаху женске. Од онуда допираше нескладан жагор, испрекидан јауком и вапајима. БоЛница беше удешена за осамдесет душа, ал како беше сама у тих неколико околних губернија, смештало се у њу до три стотине. У маленим собама беше ио четири и по пет постеља; зими, када не иуштаху болеснике у башту и кад беху зантивени сви прозори иза железних решетака, у болници беше загушљиво, да ниси могао поднети. Новога болесника одведоше у собу, где беху каде. И здрав се човек могаше у њој тешко осећати, а на растројену, узбуђену машту утицаше још теже. Беше то велика соба на сводове са љигавим, каменитим нодом, осветљена једним прозором, који беше пробијен у углу; зидови и сводови беху обојени тамно-црвеном масном бојом; на једнако са подом, који беше сав поцрнео од путнице, беху усађене две камените каде, као две округле јаме, напуњене водом. Угао према прозору запремаше грдна тучна пећ с цилиндричним котлом, где се вода грејала, и целом системом тучних цеви и славина; све то имађаше необично мрачан и фантастичан карактер за растројену главу, а стражар, који се бавио о кадама, дебели, вечито ћутљиви Малорус, увеличаваше својом мрачном физијономијом тај утисак. И кад доведоше болесника у ту страшну собу, да га испаре и да му, по системи главног лекара, наместе на затиљак велику шпанску муху, њега спопаде ужас и гнев. У глави му се завртише будаласте мисли, једна чуднија од друге. Шта је то ? Инквизиција? место тајне казне, где су његови непријатељи смислили, да сврше с њим? можда је сам ад? Њему дође, најзад, у главу, да је то нека истрага. Свукоше га, не обзирући се, што се противи. С удвојеном, од болести, снагом он се лако оте из руку неколицине стражара, да су ови попадали по иоду'