Стражилово

Б р . 26.

СТРАЖИЛОВО

405

али пошто и овако крати време, напусти оно, и настави шетњу и разговор. Но Павловићу не беше све једно. Он је редовно у седам сати вечеравао, и већ се неколико пута доста значајно накашљао и толико исто пута жену своју погледао. Но ова, и ако је добро знала Павловићеву ћуд, чинила се мало и невешта. На послетку — беше већ пола осам — није могла још већма затезати жице мужевљевог стрпљен>а. Врло се љубазно опрости с Петром. у нади, да није последњи пут, што се данас виде и разговарају. Петар оде у своју гостионицу. По глави му се врзле разне мисли : госпођа је љубазна, Павлина умиљата — гато га већма уздигну, тим ће већма пасти, то јест, тим ће већи кошар бити. Петар је узкивао као давно што није. Ала га лепо маме и привлаче! Позвали га до душе још нису да их иосети; али то још не иде. Не би се ни њему допало, да су га тако из прве руке позвали. Онда би кошар већ очевидан био. Овако је још маскиран нревлаком учтивости и љубазности. Петру скоро да заигра срце од уживања. Спавао је као окупан, и у правом и у нренесеном смислу те речи. Сутра дан седео је Нетар за време нозоришне представе до госпођице Павлине, која је по кад кад тек из под ока погледала Даницу, да шчита с њена лица: како се осећа, што види Петра поред ње. Али на Даничином лицу није могла ништа приметити, што би јој засладило победу. Даница је до душе погледала но који пут на њих, али у погледу њену беше више равнодушности него занимања; моаЈда само радозналости. Но и те је ногледе удесила Павлина себи у прилог, те је ипак нешто уживала. Петар беше и данас досетљив, као човек, који је сигуран своје ствари а опет му ваља лакрдију оденути озбиљношћу — да се не осети. Иосле представе отпрати Петар Павловићку и њезину кћер до куће; госпе беху саме, те се разуме онда, што су примиле понуду ГТетрову, да буде „тако слободан." Два дана доцније добије Петар и дозволу, да посети породицу Павловићеву. Павловић је писао свом пријатељу у Петровце и распитао се за Петра а онај му одговори, да је Петар имућан и ваљан човек, само што нема никаква занимања, што му на послетку и не треба. Сад се држао у Павловићевој кући породични савет, и једногласно би закључено, да се Петру дозволи посета. Да ли су у себи мислили, да од њега направе некаквог великомученика, или да с њиме отпочну нов низ, нову серију, то нису признали једно другом. У опште може се казати, да о таквом чему није било ни разговора. Доста то, Петрова судба би решена. Сви вигови и све ловке буду намештене, да

се ухвати безазлени Петар. Само једно ваља још причекати: да се изјасни. Петар је пак изгледао, као да му није ни на крај памети, е се спрема каква подвала. Он се задовољно смешкао, слатко јео и пио, пре подне се шетао Павлинином страном а после подне Даничином. Само кад је освануо извесни дан, није био у пола дванаест на пиву, већ код Павловићевих на нрвој посети. Дочекаше га врло лепо. Петар је седео у наслоњачи лево до госпође Павловићке, преко пута од њега Павлина. Павловић је био у кавани. — За иста чудно. како смо се први пут састали, рећи ће Павловићка у току разговора. Да како, да онда нисмо I ни слутиле, да ћемо кад год имати част и у нашој кући . . . — Сретан случај, милостива, каквих мало има на свету, примети Петар. Ја сам му бар врло захвалан. Кад је Петар отишао, климну Павловићка задовољно главом. — Шта велиш, Павлина, рече, господин Светић као да је красан човек. — Није одвратан, одговори Павлина, можда ће ми се доцније још боље допасти. Док је говорила гледала је непрестано на Даничине прозоре, хоће ли се она појавити, и како ће изгледати, кад спази, да Петар излази из њихове капије. Даница је случајно била крај прозора и спазила је Петра, али у место да је пребледила, као што је Павлина очекивала окренула се соби и нешто је тамо рекла. Павлина је то тумачила себи у прилог, и задовољно је наумила, да се баш унусти у бој до крајње победе. Тако су текли дани. Петру беше већ по мало дуго време. Сви његови обични „послови" отрцаше се, шта више, и по која посета код Павловићевих почела је губити свој првашњи учинак. Почео једа буде жалостив, и у најочајнијим тренуцима премишљаше о томе, да ли да се упусти у љубавно апшковање с Павлином, или да је са свим обично проси у родитеља. Давно беше то, кад је Петар осетио живље куцање у грудима при погледу неке извесне девојке, која се међу тим већ удала и силну децу изродила. Петар је на њу заборавио, као и она на Петра. Сад му пак паде на ум, кад је премишљао, да л' да унлете и нешто романтике у ову своју „ствар." Али ко му јемчи, да неће Павлина његове речи озбиљно узети —■ па онда збогом кошару, једини примамљиви изглед за њега. Да, то је са свим могуће. Али, можда се из међу оних четрдесет просилаца нашао један или други, који је с те стране покушао да дође до мете! Па опет. Хм! Како му тако што и могло пасти на ум!