Стражилово

Б р . 31.

и најкукавније уређен, а у том се и ја с н>им са свим с.тожих; кад се обукосмо, одосмо обоје из наше собе у двор на доручак. На дворишту беше мрак, ситне пахуљице огатрога снега, завитлане ветром, удараху нам у лице. Прозори на трапезарији беху већ осветљени. Пред ходником стајаху запрегнуте саонице и на њих ношаху наше ствари; коњи тресијаху звонцадима, пси пггектаху око саоница : све то скупа беше некако тако тужно и суморно, да нам се срце стезало, кад погледамо. Еад уђосмо у трапезарију, застадосмо онде оца и поп-Људевита, обојица ходаху озбиљна лица. А Хање не беше. Срце ми јаче бије и удиљ погледам на врата од зелене собе, не ће ли изићи, не ћу ли отићи чак без збогом и без опроштаја. А отац и поп Људевит дотле нае' светују и деле моралне поуке. Обојица почеше тим, да смо већ у оним годинама, кад нам не треба понављати, шта је рад и наука, па опет обојица нису ни о чему другом говорили. Чуо сам од свега сваку десету, грискајући прженицу и гутајући стиснутим грлом топлу винску чорбу. На једаред ми срце тако јако залупа, да једва могох остати на столици, јер се у Хањиној соби зачу неки шушањ. Отворише се врата и уђе . . . у јутарњој хаљини и у папилотама госиођа д' Ив, па ме срдачно загрли, а ја бих јој за ту обману, која ме снађе, најволео био треснути стакло с чорбом о главу. И она изрече наду, да ће тако ваљани младићи за цело довршити, што су започели, а Мирза јој на то примети, да ће му успомене на њене папилоте уливати снаге и истрајности у раду. Хање нема, па нема. Не беше ми ипак суђено, да испијем до дна ту чашу пелена. Кад се дигосмо од стола, изиде Хања из своје собе још са свим сана и сва запурена, разбарушене косе на глави. Кад јој стискох у поздрав руку, беше та рука врела. Одмах ми дође у главу, да Хања има грозницу због мога одласка, па одиграх у души нежну сцену, али то беше просто од спавања. За часак оде отац с поп-Људевитом по писма, која ћемо понети у Варшаву, а Мирза изјаши на ноље на грдном псу, који је мало час ушао у собу. Остадох с Хањом на само. У очима ме заголицаше сузе, а из уста се силом отимаху страсне, топле речи. Не имадох на уму, да јој исповедим, да је љубим, али ми дође, да .јој кажем овако нешто: драга моја, љубљена моја Хања! па да јој при том пољубим руку. Беше то једини згодан тренутак за тај посао, јер пред људима, да и могу то учинити. да ме ничије око не примети, не бих ипак смео. Па опет сам тај тренутак најгоре проћердао. Већ, већ се примакох њој, већ јој пружих руке, али сам учинио то тако незграпно и неприродно и таким неким туђим гласом изрекао:

487

Хања! да сам се одмах покуњио и умукао. Волео бих у тај мах, да се сам игаћушам. Међу тим поче сама Хања: — Боже мој, како ће бити тужно без вас! — Доћи ћу о Ускрсу — одговорим опоро, ниским, не својим басом. — Али до Ускрса је тако далеко. — Баш и није — прогунђам. У то упаде Мирза, а за њим мој отац, поп Људевит, госпођа д' Ив и неколико чељади. Речи: седајте! седајте! забрујаше ми у ушима. Изидосмо сви на ходник. Ту ме отац и поп Људевит редом загрлише. Кад дође ред да се растанем с Хањом, планух неедољивом жељом, да је загрлим и пољубим као некада, али нисам ни за то имао петље. — Здраво Хања! — рекох пружајући јој руку, а у души ми плакало сто гласова и сто најосетљивијих, мазних речи на устима. На једаред опазим, да девојче плаче, и одмах се у мени иробуди онај тврдоглави ђаво, она необуздана воља, да раздирем и зледим своје рођене ране, као што сам се често осведочио доцније у животу; елем ма да ми се срце цепало, одазвах се хладно и опоро: — Не тужи без узрока, Хања — то рекох па седох у саонице. Дотле се Мирза са свима опростио. Прискочивши Хањи, ухвати јој обе руке и, ма да се девојче отимало, стаде махнито љубити час једну, час другу. Ах! како сам био вољан да га издеветам у тај мах. Ижљубивгаи Хању, скочи у саонице. Отац викне: „терај!" поп Људевит нас благослови крстићем за срећна пута. Кочијага се продере: „ђи! ха!" на коње; зазвецагае звонцад, загакрипи и зашуми снег под саоницама и отискосмо се на пут. Лопове! разбојниче! — почех викати на себе у дугаи. — Тако се прагаташ са својом Хањом! Мучиш је, пребацујеш јој и грдиш је за сузе, којих ниси вредан . . . за сузе сиротињске . . . Подигох огрлицу од бунде и расплаках се као мало дете, али тихо, јер се бојах, да ме Мирза не ухвати да плачем; изишло је ипак на видело, да је Мирза то знао, само ми не рече одмах ништа, јер и сам беше узрујан. Не дођосмо ипак још ни до Хожеља, а он се одазва: — Хенриче! — Шта? — Њачеш ли? — Махни ме. И онет овлада међу нама ћутање. Али за час опет ће Мирза: — Хенриче!