Стражилово
502
I
НЕК0ЛИК0 ЛЕОПАРДИЈЕВИХ ПЈЕСАМА.
I. 0 и л в и ј и. јећаш ли се оног доба, душо, Кад у твојим етидљивим очима И веселим љепота сијаше, Кад у младост сјетна улазаше И весела ? Разлијегаху се Мирне собе и блиске улиде Од твојега свагдашњег пјевања. Кад сјеђаше работом у руци Забављена и презадовољна ЈЈијепом ти будућности, што си У намети имала. Бијаше Мирисави мај: и ти си тако Навикнута дане проводила. А ја каткад лијепе науке И артије остављајућ потне, У чему сам моје прво доба И од мене сама бољи дио Улагао, са прозора двора Очинског ми слушао сам гласе Грла твога и рад рука твојих По разбоју трудном. А гледао Небо ведро, баште позлаћене На далеко море, па брегове. Што сам тада осјећб у себи Језик смртан не може да каже. Какве слатке мисли, какве наде, 0 Силвијо моја, какав нам се Живот чечји онда причињаше! Кад се сјетим онога уздања, Осјећање горко и очајно Притисне ме и опет мори ме Моја срећа худа. 0 природо, 0 природо, за што потла не даш, Што обећаш? За што да нас вараш? Прије нег' је траве понијела Зима, ти си од сухе болести Оборена пропала, јаднице. И не виђе цвијет твојих дана; Срце твоје није напајала Слатка фала сада црне косе, Сад погледа стидљивих љубавиих; Нит разговор са другарицама 0 љубави у светачне дане. Па убрзо пропаде и моја Слатка нада: мојим годинама Исто судба младост занијека. Ах, како си прошла, мила друго
Мојих младих љета, моја надо! Ово ли је онај свијет? Ово Уживања, љубав, ђела славна, Догађаји, с којим смо толико Разложили заједно? Ово ли Судба љуцка? Када се истина Појавила, ти си јадна пала; 11а ледену смрт си и гроб голи Из далека руком показала.*) II. Залазак мјесеца, К6 у ноћи пустој, изнад поља И сребрних вода када вјетрић Тихи дише, куда престављају Даљне сјенке привиђења разна По таласу мирном и по грању, Брежуљцима и по сеоцима, Кад залази мјесец, бјеже сјени И дб и бр'јег поцрни од мрака, Ноћ остаје сама, и кочијаш Сјетним гласом пјевајућ поздравља Зрак пошљедњи с запада мјесеца, Који га је до сада пратио: Тако исто и младост нестаје И за собом црну ноћ оставља; Бјеже сјенке и миле обмане И далеке наде ишчезају, Које јадна чека подржају, И живот му остаје усамљен, Па ометен узалуду тражи Циља путу, што му преостаје. Небу се је чинило, да шћаше Превећ срећна и радосна бити Наша судба, кад би током свега Жића доба младости трајало, У коме је плод хиљаде мука Свако добро; превећ блага она
*) Ову је пјесму превео и Стјелан Бузолик у својој збирци пјесама, која је изашла под насловом Ђод, гоА г у Задру г. 1871. Уз њу су ту ј Ј ош преведене Иоћна пјесма пастпра азијацног, који лута, Субота у селу, Самовање, Заход благдана и Врабац саможииаи,. Јјош је Фнлит: Ковачевик превео у Словинцу пјесму Леопардијеву Италији а Н. Цриогорчевик у Стражилову ону под насловом Жуква. Ово су двије од најљепших пјесама Леопардијевих а и преведене су обје изврсно. То је све, што знам да је из Леопардија на српски језик преведено, осим једног мог одломка из пјесникових Успомена, што сам V Зети штампао. Али из свих ових пјесама чини ми се да не дише онај песимизам у свој његовој сили, који несреЈшога пјесника прослави. За то сам још ове његове пјесме превео, јер ми ое чини да у њима пјесниково очајање врхунац свој постиже. Преводилац.