Стражилово

503

Осуда, што свако живо на смрт Осуђује, ако га не стигне Уз пут прије што грђе од смрти. Ироналазак достојан умова Бесмртних, пошљедњи од свих зала, Богови су старост измислили, У којој остаје лсеља жива, Мртва нада, муке вазда веће, А никаква више добра није. Ви брежуљци и обале иза Оног сјаја, што је са запада Сребром ноћну копрену везао, Не ћете још дуго пусти стати, Јере ће се брзо с друге стране Забијелит небо и зора ће Пукнут; па ће сунце вас, сјевајућ Силним ждракам, поплавит свјетлошћу. Ал' наш живот, пошто младост нрође, Друга свјетлост већ не обасјава; Сам остаје до свршетка свога. И ноћ ону, што вјечност нокрива, Богови су гробом означили. III. Тишина по олуји. Прошла је већ олуја: тичице Ено славе и кокот се врће Опет на двор и зачиња пјесму; Са запада ведрииа разбија; Већ је поље чисто и ријека У долини лијепо се види. Свак је весб, чуј: на свакој страни Жамор стоји а рад се наставља. Занатлија работом у руци, Да погледа како је, излази Пјевајући на врата; женица Воде свјеже иде зафатити; А баштован опет наоколо Свакидање викање почиње. Ево сунца опет, брдима се И долима опет осмјехује. Растварају прозоре, чардаке, Растварају луже укућани. А с пута се из далека чује Звекатање звончића; путничка Кола шкрипе, пут свој настављају. Свако срце плије у радости. Кад је живот ко сад тако мио, Тако сладак? Када ли се мили Чеку више око своје радње Настојати ? Када ли се мање Сјећа јада својих? Та је срећа Чедо туге; то је радост празна,

Што страх прошли рађа, страх, с кога је Страшио се смрти, ко мрзаше Живот; страх, с ког људи ледни И блиједи дркћаху гледећи, ђе им пријете бура и громови. 0 природо штедра, јесу л' ово Дари твоји, ово ли насладе, Што смртнима пружаш? Међу нама Избјећ муци то је уживање! Штедром руком ти муке просипљеш, А јад ниче и сам, док насладе Оно мало, што чудом за лијек Измучимо, то је добит веља! Чечји роде, небески љубимче, Ти си срећан, кад те не притиска Јад никакав; а још срећниј, ка' те Ослободи смрт од сваког јада. IV, Ноћна пјесма пастира азпјацког, који лута. Мјесечино, што чиниш по небу? Ну реци ми, што чиниш, ћутљива Мјесечино? Вечером изађеш И путујеш мотрећи пустиње; Па почиваш. И јоштер нијеси Сита одит свеђе једним путем? Још не избјегаваш, још се мили Теби ове долине гледати? Твом животу пастиров наличи. Он устаје зором, гони стадо По ливади, гледа друга стада, Траве, воде; па с' у вечер врће И уморан почива: нит' другом Чему с' нада. Реци, мјесечино, ТПто вриједи тај живот пастиру, Што л' твој живот теби? Реци: куда Тежи ово моје тумарање Кратко, куд ли вјечна трка твоја? Сијед старац, немоћан, одрпан И босоног носећ на рамена Бреме дрва тешко по бријегу Кроз грмове по оштром камену, По олуји и по разопеку, И по леду хита, прб потока И прб блата гази, и посрће Без одмора рањен искрвављен; Док у пропаст страшну стрмоглави, ђе све муке заборави. То је, Мјесечино, жиће човјечије. Чек се рађа муком и рођење Опасност је смртна. Те најприје

/