Стражилово

504

СТРАЖИЛОВО

Бол и муку куша; и одмах га Родитељи узимљу и тјеше, Што се роди. Па све растећ виши, Соколе га и отац и мајка И справљају, како ће трпљети Чечји живот: то је родитељска Најмилија брига. Али за што Живот дават, када тјешит треба, Коме си га дао? Кад је живот Зло толико, за што га трпимо ? Ето што су смртни, мјесечино. Ал' ти можда и не хајеш за то, Јер ти н'јеси смртна, мјесечино! Усамљена и вјечна путницо, Што си тако брижна, ипак можда Разумијеш, што је ово земно Биће наше, иатње, уздисање; Што је ово умирање, што ли Блијеђење потоње обличја, И са земље наше нестајање И свакога нашег уживања. И одиста сфаћаш узрок ствари, Видиш, за што јутра и вечера И циљ вјечног тока од времена. Ти одиста знаш, којој се слаткој Нрамаљеће смијеје љубави, Коме годи жар сунчани, што ли Хасни зима својим ледовима. Ти хиљаду ствари знаш, хиљаду Откријеваш, простоме пастиру Што се крију. Често ка' те гледам, Н'јему тако ђе стојиш на пустом Пољу томе, што с небом граничи; Или ђе ме с мојим стадом пратиш Путујући тихо; и кад гледам Како пламте на небу звијезде; Сам у себи мислећи говорим: Чему тол'ко свјетила? Што чиии Безгранични ваздух и дубока Безгранична она му ведрина? Што ли значи ова неизмјерна Самотиња? и ја што сам? Тако Собом зборим; и простора гордог Неизмјерног и укућана му

Безбројних, па толиких покрета Сваке небеске и земне ствари, Без одмора, што се врте, да се Врате вазда онђе, окле су се Макле: корист не могу докучит. Ал' одиста, бесамртна момо, Ти знаш. А ја само знам и чујем, Да ће од мог вјечног тумарања И мог смртног бића можда виђет Каква добра или задовољства Други; а ја зла и туге само. 0 ти стоко моја, што почиваш, Благо теби, што не знаш невољу, Мислим, твоју! Како ти завидим! Не само што си без сваке бриге; Што зло свако и страх заборављаш Одмах; нег' још више, што никада Не знаш, што је досада. У хладу Ти си срећна, кад сједиш на трави; И пландујућ тако ти проводиш Већи дио године. Такођер И ја сједим у хладу на трави, Ал' ме мисо мори, и кб да ме Нешто боде, тако сједећ мање Но икада мир уживам. Ипак Ништ' не желим, и до сада немам За што плакат. А ти што уживаш И колико не знам, ал' си срећна. А ја мало уживам и с тога Не жалим се само. Стоко моја, Да знаш зборит, ггатб бих те, реци: За што лежећ у ласту ужива Свако живо а ја грђе страдам? Можда крида да имам, да летим Сврх облака па једну по једну Да звијезде бројим, ил' да блудим С врха на врх као гром, срећниј бих Био, моја мила стоко, срећниј Ја бих био, јасна мјесечино! Ил' можда се варам, мотрећ срећу Туђу, можда у ком драго стању, У пећини или колијевци Ком се рађа, црн је дан рођења. т.

ХАМ.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЋА С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО.

IV. Ускрсу нисам долазио кући, јер ми беше ^ на сметњи блиски испит зрелости. А осим тога, отац је желео, да још пре почетка

универзитетске године положим приЈамни испит за велику школу, јер знађаше добро, да ми се о феријама не ће хтети радити и да ћу јемачно заборавити половину од онога, што сам научио у школи.