Стражилово

Бј\ 32.

СТРАЖИЛОВО

505

Елем радио сам врло марљиво. Осим обичних гимназијских часова и рада за испит зрелости, примасмо ја и Селим још специјалне лекције од младога академичара, који је и сам не давно ступио у велику школу, па је најбоље знао, шта за њу треба. Веху то за мене значајни часи, јер се тада сурвала цела зграда мојих појмова и замишљаја, коју тако брижно и трудно подигоше поп Људевит, отац и цела атмосфера нашега мирног гнезда. Млади академичар беше радикал од пете до главе. Тумачећи ми римску историју, умеде тако добро да ми, при реформама браће Граха, усели своје гнушање и презрење према свакој олигархији, да се моја архишљахтићка начела расплинуше као дим. С каковом дубоком вером исповедаше, на прилику, мој млади учитељ, да се човек, који ће за мало доспети у моћни и у свему утицајни положај универзитетског студента, мора опростити од свију предрасуда и на ништа не гледати иначе, него са сажаљењем правога философа. У опште беше тога уверења, да је човек између осамнаесте и двадесет треће године живота најспособнији да влада светом и да стиче јака утицаја на цело човечанство, јер доцније постане идијот или консервативац. 0 људима, који нису ни ђаци ни ирофесори, говораше са сажаљењем; имађаше ипак неке своје идеале, који му беху вас дан на . језику. Први пут тада дознадох, да има на свету неки Молешот и Бихнер, два научењака, на које се најчешће позивао. Ваљало је чути нашег прецептора, с каквим је жаром говорио о научним тековинама у последње време, о великим истинама, што их је слепа, предрасудна ирошлост угушивала, а најновији их научењаци нечувеном смелошћу подигли „из праха заборава" и огласили целом свету. Развијајући таке мисли, тресе удиљ бујном кудравом косом и попуши сијасет папироса, уверавајући, да се тако у том извештио, да му је све једно, пуштао дим кроз нос или на уста, и да нема у Варшави човека, који би то могао, као он. За тим обично устане, заогрне илашт, на коме не беше ни половине дугмади, па исповеди, да се мора журити, јер има још данас „мајушни састанак". Говорећи то тајанствено би зажмирио и додавао, да му сувише млађан век мој и Мирзин не допушта, да нас поближе обавести о том „састанку", али да ћемо доцније и без његова обавештаја разумети, шта ће то рећи. Уза све то, што се нашим родитељима у младоме академичару за цело не би здраво свидело, имађаше он заиста и својих добрих страна. Знађаше у прсте оно, што је нас учио, а при том беше нрави фанатик науке. Ношаше подеране чизме, похабан плашт, чапку као старо гнездо, не имађаше иикада

ни пребијене паре, али мисао му никада не залажаше у личне бриге, јаде и оскудицу. Живљаше од страсти за науком! А за своју личну срећу није трЈ>о главе. Ја и Мирза сматрасмо га као неко више, натприродно створење, као океан мудрости, као аукторитет, који се не може оборити. Држасмо као у воску, ако ико спасе човечанство у каковој опасности, то^е без сумње бити тај импозантни геније, који зар за цело мишљаше тако исто. Лепљасмо се уз његова начела, као на лепак. Што се мене тиче, ја сам можда ишао још даље од учитеља. Беше то природна реакција мога дотадањега васпитања, а мимо то збиља ми је млади академичар отворио врата у непознате светове науке, према којима круг мојих појмова беше врло мален. Засенут тим новим истинама, не имађах баш тако каде, да много мисли и снова жртвујем Хањи. С почетка, кад сам дошао, нисам се растављао са својим идеалом. Писма, што их добијах од ње, подсгицаху ту ватру на олтару мога срца, али према океану идеја младога академичара цео наш сеоски мали свет, тако тих, миран, поче одмах да се дроби и смањује у мојим очима, а с њим скупа ако се и није изгубила, али се чисто лаком маглом завила слика Хањина. И Мирза се исто тако пустио земаљском стазом силовитих и преких рефорама, а о Хањи мишљаше тим мање, што је према нашој соби био прозор, на коме обично сеђаше пансијонарка Јужа. Селим зар поче за њом уздисати, и по читаве дане погледаху једно на друго с два прозора, к'о две птичице из кавеза. Селим је најодлучније јемчио: „та или ни једна". Вива па легне наузнако на постељу, па учи, Воже, учи, а после тресне књигом о земљу, ђипи, спопадне мене па врипгги, смејући се као луд: — 0, моја Јужо, ала те љубим! — Иди до беса, Селиме! — велим му. — Ах, та ти ниси Јужа! — одговори обешењачки Селим, па се врати књизи. На послетку приспеше испити. Ноложисмо и ја и Селим и матуру и пријамни испит за универзитет врло срећно, бесмо дакле већ слободни као птице, ал се још три дана забависмо у Варшави. Употребисмо то време, да начинимо себи академско одело и да светкујемо свечаност, коју наш учитељ сматраше преко потребном, т. ј. да удесимо нас тројица инаугурацијону пијанку ма у којој крчми. После друге бутеле, кад се и мени и Селиму већ окретало у глави, а на образе нашега учитеља а сада колеге избила румен; наједаред необична разнеженост и воља за срдачне исповести освоји наша срца, а учитељ ирозбори: — Но, сад сте постали људи, моји дечарци, и свет вам је сад широм отворен. Сад се можете за-