Стражилово

СТРАЖИЛОВО

т нож?1

ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 33.

У НОВОМ САДУ 18. АВГУСТА 1888.

ГОД. IV.

Ш Е В А.

ашто ми лебдиш весело под рајским плавим сводом ? Зар твоја душа пјесничка ил чежња за слободом диже те у те крајеве, у Божји златни двор, гдје бјелих тамо анђела чека те бујни хор? Зар те са ове земљице незнана жеља диже, да не удреш крилом лагахним црва, што св'јетом гмиже, па да се чиста покажеш сунцу, кад небом сја, сунцу, што љагу свачију открива, да се зна? Зар ли те грози одјека вјечитих земских јада? Поштење новац купује, невиност с глади пада; ал сунце сјаје једнако, једнако грије све, нит му се лице сабире гледајућ јаде те. Јеси л' ти за то једини створ, ког спопада тугА, кад љуцке гледаш невоље, кад јад се јаду руга? Крило те диже нод небо, ту стане земски вај, ту ћерку своју поздравља сунчани вјечни сјај. Повише ове трулежи, гдје срдашца се трују, гдје мождани неваљале узалуд нав'јек снују;

повише лажног благдана, што с' љуцки зове сан, твоје се царство простире, спровађаш сретни дан. Тамо у вјечном вртлогу вјетрова и живота; там' око зрака сунчаних твоја се пјесма мота; тамо се гласи умиљни шире кроз простор вас. а небо дршће, мислећи, небески да је глас. Како се пјесма узвија к обмами плавог свода, јединој нвој одјекују простори и слобода; јер шта са земље одл'јеће, у црн се враћа јад; што земско н'је, то небо ће нримити у свој склад. Ој ти, која се уздижеш лако у небо сјајно, тумачи све, што човјеку остаће нав'јек тајно; кажи: је л' љубав створена само за вишњи рај ? смије ли нас обасјати онај божански сјај ? Јер љубав кад се пробуди у слаткој души твојој, не збориш тад другарици на пустој земљи овој, већ с' у вис дизкеш пјевајућ' нутрњи слатки жар, и рек би славиш створитеља за тако диваи дар!