Стражилово

514

За љубав жарку позивљеш вјетрове за свједоке, сунашце, ваздух, просторе и створове високе: простори глас ти примају, небо ти слуша над, а сјетна те другарица још жешће жели тад. Ал љубав је на земљици матер безбројиих јада, нав'јек је оиа квашена сузама лажних нада; у најљепшему заносу нечег се срце бој', јер на в'јеке под ногама земља му хладна стој'.

Гдје се небеса простиру у веселоме сјају, гдје сунашце господује, и н1>остори гдје трају, тамо ће љубав мезимче звати на сладак збор, тамо је њој царевање, тамо је њезин двор. Тамо се и ти узвијаш лагахним крилом твојим, куд ће те сестра пратити сјетним иевањем својим; кад љубав дижеш у небо, дижеш, што с' дићи да: чему да за све остало небесна зрака сја?

Ој шево! ти кб пјесник си, који у пјесми својој уплеће све, што ј' лијепа нашб на земљи овој. Он вишњем небу уздиже, што земско није, све: весеље, љубав, пјевање, па миран онда мре.

.Тпсин Берса.

ПОД БАГРЕНОМ. НРИПОВЕТКА И 3 II А Л А Н А Ч К О Г ЖИВО 'Г А. НАПИСАО ИЛИЈА И. ВУКИЋЕВИЋ. (Наставак.)

ј од нас је, знаш већ, о ђурђев-дану ва'шар. Ко какав посао имао, приграбио, да доврши. Вашар је т-у, а једном га је у години. И ми занели. Од ране зоре звечи чекић и дувају мехови. Мајстор Милета већ да се од посла разглави. Заборави и иа говор и на приговор. Чим зора. он за радом; чим руча, опет. Изгибосмо за једиу недељу Па у очи ђурђев-дана, ја с мајстором и најстаријим калфом натоварих на кола, што нам је требало, па на вашариште. За прва два дана вашара и мајстор с нама. Газдарица само што једном дође, те нас обиђе . . . Није ни могла долазити. Кућа је сама. За та два дана што се пазари, пазари; а знам, да се ни мајстор Милета не би потужио. Још оста трећи дан, више да се и занаџије нровеселе — к'о људи. Ја одох с мајстором у варош, а оста калфа Обрад, да нрикупи и, ако још шта могне, нрода.

Кад дођосмо кући, рече ми мајстор: — Мо'ш ли стићи до мрака у Златаре? — Могу и пре. — А ти хајд спреми, што ти ваља, на иди ... а наксутра сабајле да си овде. Јес' чуо? — Чуо сам. — Е, сад се спреми, па кад будеш готов, дођи к мени. К'о да ме ветар понесе. Спремих у једну торбу, шта ми је ваљало; затурих је на раме и одох мајстору. Он сео на креветић у соби и гледа, како се газдарица спрема. Хоће мало заједно до вашара. Нешто се она устумарала. Преврће по столу крпе и хартице . . . иод&за јастуке и мараме, видим: тражи нешто. — А шта ти то ваздан тражиш ? — упита је мајстор. — Та ону иглу, да прикачим мараму на либадету.