Стражилово

Б р . 33.

СТРАЖИЛОВО

515

Баш ја да приђем мајстору, кад се он опет окрете њој. — Сад маии, кад нема. — Ружно стоји онако. — Ех, ружно ! Мени си леиа и без игле, а за другог се ваљаде и ие спремаш. Она, како се сагла, да преврне неку крпицу, засгаде тако и погледа га из коса. — Бога ти, шта говориш? —• Па велим: за кога ли иглу тражиш. За мене ти не треба. Ко ли ће сад, мислим се, да запева, што нема мерџана на марами? Он то рече ил не рече, кад она писну. Бризну јој крв у лице, а либаде заигра к'о трепетљика. — Зар то да дочекам кукавица! ? Мајстор Милета зину од чуда. Нашали се човек, а она на зло примила. У оном чуду ноче сметено да се повлачи. — Шта ти је сад! ? . . . Ја се овамо шалим . . . а она онамо мисли: из истине је . . . Немој да си лу . . . Газдарица, како прво нланула, то јој лице зацрвенело, па од једном јој сва крв трже од лица. Нос јој чисто пожутео, а ноздрве оскочиле. Образи к'о восак, а очи, мислиш, секу. — Није шала то . . . није шала. Ти ми одавна корак загледаш . . . Зар је то шала? Хајд, кад оно пре рече: што се на Мићу осмешкујеш, помислих: шалио се. Шта сам ја то учинила, да ме тако чуваш . . . реци: шта? Иа ја јадница мислим, кад оио пре рече за оног Јокиног брата, да си казао, а не мислио . . . кад ме ти начиии гору од Циганке . . . Каква шала, кажеш! . . . Где је ту шала? Зар ако сам хтела с тобом, као с човеком, да изађем, зар да ме тако водиш ... Не ћу одавде жива нигде . . . чујеш : нигде ! Није то говор, као што се од људи чује, но као змијин писак. Па кад стаде да свлачи са себе одело: искида, што дограби. Ја торбу с леђа на на врата. За мало ево и мајстора. Иде, као да је из казана изашао Зар му је и могло бити лако? Кад би поред мене, ја му приђох. —- Готов сам, — рекох. Он диже на ме очи: — Шта је? — Готов сам. — Па шта хоћеш? —- Казао си ми ти, да идем у Златаре и да ти се јавим. Он се обрецну:

— Иди, где знаш. Брзо нађох врата. Казах ја одмах нани, шта би код нас. Кад јој рекох, дође јој лице, као увек, кад се чему злу нада. Замисли се дубоко, па на једвице ће рећи, к'о да сама собом разговара: — Не ваља то никако ... не ваља, — па се окрете мени: — Чуј, сине, што ће нана да ти каже. Било тамо црно, бело, ти се пе трпај. Нит нази за њим, нит за газдарицом. Не ће њима цветати у кући, к'о јако. Тешка је то болест, што лако не умине, но је још све подгрева. И мајстор ће те терати, да назиш за њом, и она ће за њим. Извлачи се ти што мо'ш више! Ако ти то прекине нос'о, шта ће бити од нас сиротиње? . . . Ако ме волеш, ти ме послушај. — Хоћу, нано, жива ми ти! — заклех јој се. А ја већ, кад се у њу закунем, то је к'о свето. Па шта и имам светије! Кад се вратих у радњу, чисто ме страх па оно и да помислим. Видех мајстора . . . изгледа, рекао бих, као увек што је. »Помирили се,« помислих. Кам' среће! И она је, видим, к'о и пре. Само мало потмуљенија у лицу, к'о рекао бих, још је љута. Мајстор ме зовну себи. — Како ти у селу? — запига ме. — Лепо. — Како ти је нана? — Богу хвала, здрава. — Кад оде, а ја се сетих, да ти хтедох дати који грош, па сам заборавио. На сад. И газдарица ме припита за нану. Видим, мило јој је чути за нанино здравље. Прође дан два. Ја, к'о што се нани обећах, гледам само на посао, а што се и мимо тога закачи за око, не крши се заклетва. Ајак! Како изгледа, да је међу њима лено, ни дај Боже онако к'о пре. К'о да су жицом привезани, па се мичу. Ако мајстор назове Бога, и она ће се одазвати. Ако је он занита, тек му онда одговара. Па кад види, да је он гледа, а она ил обори главу преда се, ил је мало уздигне на више, па се некако пркосно осмешкује и ћути, к'о да су јој уста заливена. Он и ако почне, досади му се припиткивати. ЈГепо се види: рад је, да заглади оно пре, ал она к'о јогуница. Једном оде мајстор у чаршију и купи нешто за њу. Кад дође, он мени даде. — На, вели, носи газдарици.