Стражилово

522

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 33.

боднија са мном, него ја с њом. Моја туторска и господска озбиљиост отишла без трага, као лањски снег. Уз пут сам смислио, како ћу поздравити Хаљу, шта ћу с њом говорити, како ћу јој увек бити добар и благ, али се сви ти планови из темеља порушише. Изишло је некако на то, да је више она нрема мени долазила добра и умиљата, него ја према њој. Испрва не бејах с тим на чисто. али то више осећах, него што сам разумевао. Смислио сам, да је испитујем, шта је учила и шта је научила, како .је провела време, беху ли госпођа д' Ив и поп Људевит с њом задовољни; а међу тим она, свеђер с оним осмехом у кутићима од уста, испитиваше мене, шта сам радио, шта сам учио и шта сам даље наумио. За чудо се све друкчије дешавало, него што

НАРОДНА ТРАДВДИЈА И НАПИСАО V. Војена снпга Лазарева и Муратова у битци Косовској 15. јуна 1389. Историци налазе у војсци Лазаревој, осим Срба, и Бошњака и Мађара и Влаха и Бугара, а напосљетку и „ наше браЛе " Хрвата — шта више у најновије доба раструби хрватски академик и наш особити пријашин др. Рачки по свијету, да је у XIV. вијеку, под начелством Твртка, краља босанскога, утаиачен био велики „ југославенски савез^ нротив Турака и — Мађара. На ту рачију меку пригризе и др. К. Ј. Јиречек у својој историји Бугара, а др. Армин Павић одмах основа план, како ће да сљуска српске народне пјесме у „југославенску Илијаду," те ено ти фра Грга преоте вијенац старцу Омиру и стрпа у шест пјесама у једну тикву људе, који да их „— —■ — у један котао свариш, Не би им се чорба помјешала" !*) Да погледамо из ближега тај савез. Твртко, чим погибе посљедњи Неманић, није имао пречег посла, него да се прогласи „краљ Србљем, Босни, Приморју и западним странам". Као краљ Срба дао се је у Милегиеву над моштима српског светитеља и просвјетитеља Неманића Саве 1378. крунисати. Твртко је називао Неманиће својим прародитељима, јер је био унук Јелене, унуке српског (а послије сремског) краља Драгутина, брата Милутинова, која се је удала за босанскога бана Стевана, дједа Тврткова. Но како је Твртко био уједно пришипетља и папе и Мађара, то је његово краљевство остало■ ондје, гдје му је било и банство, т. ј. у Босни, у оној земљи, *) Његош : Горски Вијенац.

сам замишљао. У кратко да казкем: наш се одношај са свим тумбе окренуо. После разговора од једног сата разидосмо се сви на починак. Ја одох мало занесен, мало задивљен, мало обманут и утучен, али различим утисцима. Подстакнута и потпаљена на ново љубав стаде се тискати као пламен кроз пукотине запаљене зграде и за мало покри са свим те утиске. Да не дуљим: та слика Хањина, та слика девојачка, раскошна, пуна чари, онака, како је видех замамљиву, задахнуту топлотом сна, где с белом ручицом придржава неред одела на грудима и с распуштеном косом, узбунила беше моју младу уобразиљу и заслонила ми све. Заспах с њеном сликом пред очима. (Наставиће се.)

ЕПОГРЈЕШИМИ ИСТОРИЦИ. СИНИША. гдје је патаренство и римска пропаганда у властели угушила понос „народни сриски " те тијем посијала сјеме, из којега поникоше доцније босанске нотурице. Од српскијех великаша повјерова му, као потомку Неманића, једини војвода хумски Влатко. Но Твртко је показао, да је у њему уводњела и она посљедња кап крви Неманића, јер Неманићи сгвараху и увеличаваху своју државу мачем у десници, а Твртко, тобожњи Неманић, мислио је, да прикупи Душаново царство „на душеку све лулу пијући." Па шта је учинио тај „државни човјек", како га Мајков назива, за уједињење српства или свега југославенства, осим што је искао од Дубровчана оне дације, које су плаћали цар-Стјепану, да се прокламирао краљем и да је хотио у општбј забуни, која се у Мађарској послије смрти Лајоша I. изроди, онако без муке и напора да приквачи неке градове у далматинском приморју, којима су мађарски краљеви били господари. Гдје је он на Косову? Завукао се, што но вели игуман Теодосије у Његошеву Лажицару „ као Иук за алотину, " а послао Захумљане Србе, уз које пристаде још неколико неразнарођенијех босанскијех. да гину, уједно са Лазарем, да он може тијем мирније краљевати. За што није он сам као потомак Неманића нокренуо свуколику снагу своје „краљевине" на Косово, па се у битци као првак и јунак, раван Неманићима показао, те би га сви Срби — и исти Лазар, који се у својој скромности, прем крунисани цар, увјек називаше само „кнезом" — као првогјунака и достојна потомка Неманића, признали за „краља Србљем." Али ту је требало изнијети кожу