Стражилово

Б р . 34.

СТРАЖИЛОВО

537

— Та да! —- пожалим се ја. — Боље да останем зкена према Селиму. — Хенриче! шта ти опет булазниш! — повиче Селим, пребацивши ми руку преко врата. — Скачи! скачи, сине! само се добро намести! рече отад, коме беше увређен понос. — Коља амо! — повичем на Франка, који провађаше полако по дворишту уморена хата. Хања наједаред ђипи. — Госиодине Хенриче! — новиче — то сам ја

повод свему томе. Ја не ћу, не ћу. Ви не ћете то чинити . . . због мене. И кад то говораше, гледаше ми у очи, као да би хтела да допуни погледом све, што није могла речима исказати. Ах! за тај један поглед дао бих у тај мах последњу кап крви, али сад нити могох, нити хтедох уступити. Мој увређени понос беше тада јачи од свега, за то се савладах, па одговорих суво: — Вараш се, Хања, ако мислиш, да си ти иовод. Скакаћу, јер је мени тако воља.

(Наставиће се.)

ИЗ ХАЈНЕ-А.

1. Кад се двоје расгављају, Једно другом руку пружи, Без краја се ту уздише, Ту се плаче, ту се тужи.

Ми плакали онда јтисмо, Уздах горки иао није. Сузе, тешки уздисаји Дошли беху тек доцније.

2. Имаш бисер и рубине, Срце моје за те очи За чим човек жудом дише: Тму иесама лепих пише, Ти најлепше очи имаш — У н>има ћеш живет вечно Мила моја, шта ћеш више ? Мила моја, шта ћеш више ? Те ме твоје очи лепе Тако грозно намучише: Ја пропадох због њих веће Мила моја, шта ћеш више? Сава Д. Мијалковић. НРИЛОШЦИ И. РУВАРЦА.

б.) 0 имену и називу првога ерпскога цара, Стефан краљ Урош III., отац првога цара српског Стефана, номињући у хрисовуљама својима (за еписконију Призренску, у Гласнику књ. 49. стр. 361., и за задужбину своју, Високе Дечане, у Миклошићевом Зборнику стр. 90.) страдање своје а на име, како га је отац његов, послушавши зле саветнике своје, лишио света очију, додаје: »II геште кћ семоу н кћ ^дтоуеннге ићддстћ ме, и сћ уедм монмн нриллтн ме дрћжатн Кћ Констлнтшп; грддЋ 1|Д(1оу Лндроннкоу, рекшс, 1лко но семћ не мкнтн се нмснн мошмоу нн уедомћ монмћ, нн кндт,тн ^емлге огћУћсткни могего." Чеда та номињу се по имену у најстаријој повести о том краљу Стефану Урошу III. (види у Зборнику житија српске господе, тако званом Даниловом Годослову, изд. Даничић стр. 163.), где се каже, да је краљ Урош II. (Милутин), ослепивши сина свога Стефана, оправио га к тасту своме цару Андронику у Цариград са два сина његова, Душаном и Души-

цом .*) Покојни Даничић приметио је, да у Лавовском рукопису поменутих житија стоји Душманом место Душаном. У Гајићевом изводу из Даниловог родослова, прављеном у Хиландару год. 1758., стоји такође „Душманом", па тако и у његовој Историји књ. II. 525. (прво издање). Прочитај и примјечаније 1., на стр. 602. У житију пак истога краља Стефаиа Дечанскога, које је Григорије Памбљак, дошавши иосле године 1393. из бугарске у српску земљу и бивши неко време игуманом у Дечанима, снисао, каже се само, да је Стефан ослепљен и послан у Цариград и заточен тамо он пн сћ дконмн его дт.тмн, кторУн но мддденстку *) „МПиктиз гтзИ; еит (па!;ига1ет Шшт 81ерћапит) Сопз^ап^тороЦт аЗ аосегит кипт АтЗгошсит, сит Лиоћив ШтНв, (Јиогит ипив 1згет1 тог1;ииз е4 аНег Бизаап арре11а*и8) „Гп с-и81о(На 4епепс1ит," вели Павао Ритер (Витезовић) у „Оп§;о, ргоотезаие еб 6п18 — (Јотив Хетапј1ае, ех Маиго Огћто," но то место иије узето из Орбина, у којем га нема, већ из српског повесног извора.