Стражилово

566

НА СТРАШНОМ СУДУ.

Шедног дана, ал далеко, Ж<^|Кад се спомен већ изгуби, Ти се не бој за нас двоје, Не умире, који љуби Устаћемо из свог санка, Згрејаћемо хладне груди, Вечном ћемо суду прићи, Да се свима редом суди. Биће греха, биће казне, На многе ће терет пасти, А ти, чедо, ти ћеш смело За нас, је ли, ово касти: Ни

„Опростите, ми смо грешни, „Згрегаили смо неизмерно, „Згрешили смо, што смо вазда „Љубили се, вазда верно; „А на земљи кад смо били. „Међу људ'ма већ грех то је, „По закону земаљскоме „Ми смо кривци, нас обоје!" Другог греха душа твоја За нас двоје рећи не ће, Е на за то љубав наша Живот вечни проживеће.

судије не ће дати, Да о греху збориш даље. Та зар не знаш, вечна правда Те грешнике у рај шаље?

А. Гаврилонн!..

ДАНКА.

I олеш ли децу ?

СЈИКА И 3 Ако их не волеш, онда

^Јк^их не познаЈеш. Ево ти на пример мале Данке. Лепо дете, са њеном распуштеном, дугом загаситом косом, коју једнако нестрпељиво разбацује, кад год крене снојом упорном главицом; са њеним загаситим очима, које особиту способност имају, да пронађу скривене слаткише; са њеним ружичастим устима, којима ти слаткиши врло добро годе и која се тако лако набуре или расплачу, кад јој се што не да. ,/Гако дакле!" — неко ће рећи, „непослушно, досадно дете." 0 не! Само право дете; са свим као што треба да је. Добри бог зна већ, за што је тако уредио, да деца баш деца буду. да су неки пут непослушна, да радо сваки час једу и радо за свашта нитају. Да питају! То ти Данка тек уме! То јој је право задовољство. Хоће свашта да зна. Пита непрестано. Врло често и не дочека одговора, јер пре но што и добије одговор, а она се сети опет чега другога, на пита. И тако ћерета, . . . и опет ћерета . . . и непрестано ћерета. Али јој то тако лепо стоји. При том је тако умиљата, тако паметна. Али тако паметна баш није, да се и за време олује не боји ни мало, те да сме у соби остати са свим сама. Мати јој одмах по ручку отишла у походе; ни

ж и в о т А. слушкиња није била код Данке. Међу тим непрестано севају муње и грми на пољу. Данка дакле остала сама у соби и у левој рупи држи јабуку, коју поред свега страха ипак не пушта из руке. Ал кад најпосле са свим „страшно" загрме, а она побеже из своје собе, па дотрча у собу, где је отац нешто писао. Он пише и сад. То је опроштајно писмо са животом. Био је то млад и богат трговац. Али све то до нре једнога сата. Хтео је својим добрим пријатељима да помогне, али га добри пријатељи преваригае. Све његово богатство пропаде. На столу стајаше телеграм, у којем му се јавља, да је постао просјаком. Због тога престаде у својој тридесетој години бити млад: за један сат беше годинама остарио, ороиуо, готов са ж,ивотом, беше старац. Као изгубљени рај стајаше прошлост за њиме: срећан његов живот са женом и дететом. Његова млада жена, која још никад није познала, шта је брига, којој је он обећао живот пун с.јаја и среће, она сад да позна, шта је беда, сиротиња, срам! Срам! Свет не ће да опрости, кад богат човек осиромаши. Он га отурује од себе; не познаје га више. А особито њему, који је због доброг срца тако лакомислено пропао, ко ће њему веровати? Свет ће рећи: варалица је, мора да је био варалица. Рећи ће и презреће га. Па кад би му свет и опростио, да ли би он сам себи могао опростити? Да ли би могао својој жени,