Стражилово

Б р . 36.

СТРАЖИЛОВО

567

која о свему томе није ништа ни слутила, казати: Трпи сад и сноси све због мене. И да ли је он, пошто јој је тако срећу разорио, и достојан те жртве? Те мисли помрачаваху му свест; то га гоњаше на смрт. За то је стао да пише и опроштајно писмо. Свим силама напрезаше мозак, да изнађе најбоље речи, те да разложи својој жени, како је све дошло, и да је моли за опропггеље. Поред артије, на којој писаше, стајаше оружје. Чим доврши писмо, зграбиће га и онда На један пут спази на пиштољу малу ручицу. Поред беснила олује није ни смотрио, да је Данка ушла у собу. Пребледео од страха зграби дете за руку. „Шта ћеш то?" запита опорим гласом и окренутим лидем. Не могаде погледати детета, које ето хоће да начини сирочетом. „Ја се бојим!" рече Данка, „тако страшно сева. Хоћу да седим код тебе." Он не одговори ништа. него брже настави писање. Та моћи ће дете послати на поље и доцније и онда „Тата! а шта ти је то?" питала је Данка. „Пиштољ . . . да пуцам." „Је ли онакав, као што је Душко добио за Вожић?" Душко је комшинско дете. Душко је добио за Божић пиштољ од дрвета. „Јесте. Него сад буди мирна. Остави ме да лишем." Али Данка не могаде дуго да ћути. „Тата!" поче опет, „а јеси ли и ти то добио за Божић? Хоћеш и ти да пуцаш из њега?" Отац не одговори ништа, — он само писаше и писаше. Данка опет започе: „Тата! Ко то тако грми једнако ?" „Благи Ббга", одговори отац. „Знаш шта, ја ћу благог Богу молити, да ирестане. Та то је тако страшно!" И устанца јој се почеше тихо кретати. Онда поче опет да пита. „А је ли, тата, кад је Ббгин рођен дан? Ја сам му нешто обећала за његов дан, ако престане." Отац писаше и даље, писаше о растројеном животу, самртним мукама и очајању и не окреташе главе на дете, које поред њега стајаше и ћереташе. „Тата! А има ли и Бога деце? Они мора бити да добијају од њега лепе поклоне за Божић. Благи Бога има тако много лепих поклона. Тата ? Знаш ли ти, где има Циганка? Ја сам маму питала, али она каже, да је мене Циганка донела, па одмах отишла далеко, далеко ! Да ми је да је видим један пут. Душко

каже, да је он њу видео, али Душко не зна, да ли је то баш она, што је мене донела." Најпосле хтеде да загризе јабуку. Али се одмах сети, да је мати забранила, да једе неољуштену јабуку. За то метне руку оцу на раме и задржи га у писању. „Ољушти ми јабуку." Он се нагло окрете и хтеде да је грди. Али кад угледа оне верне очице, у којима се огледаше тако срдачна молба, а њега прође зловоља. Узе дакле перорез и поче да љушти јабуку. Данка гледаше, како он то ради. „А зашто имају јабуке таку љуску? Најпре је Ббга пусти да порасте, а после не смем да поједем и њу. Шта ће њој љуске? Је ли, да сенесмрзне?" „Да богме, зими, кад је хладно," одговори отац, пружајући јој ољуштену јабуку. Она хтеде сад да загризе, али се сети опет нечега, па запита: „Хоћеш и ти малко?" Отац не могаде више да издржи. Узе је себи, подиже је на крило и покри јој лице пољупцима. Најзад, најзад могаде да се заплаче. Данка мишљаше, да се он боји од олује па се поче опет и сама бојати и сузе јој ударише на очице. „0, та то је тако страшно!" поче шапутати. „Треба, тата, и ти да обећаш нешто Ббги, па ће престати." „А шта треба да му обећам, Данка?" Данка се умеде сетити само онога, што она сама увек обећаје својим родитељима, кад су срдити на њу: „Кажи само Ббги, да ћеш бити добар." То га текну у срце. Добар бити! Одрећи се живота а жену и дете оставити : — је ли то добар бити? Он не одговори ништа. „Је си ли му већ казао?" запита после мале почивке. У тај мах јако севну. „Кажи му!" поче Данка наваљивати. И дрхтавим гласом поче се и сама молити Богу, и то поче са оним, што јој прво паде на памет, са вечерњом молитвом. Идем спати, бога звати. Благи оче, дај ми сна, Да поспавам мирно ја. Оче! одјекну у његовом срцу. И ти си отац, овог детета отац, које се нежно и поверљиво теби на груди припило, које тражи од тебе заштите и помоћи, а ти, ти хоћеш да бежиш од њега, да никад више не наднесеш својих очију над његовом постељицом, да га никад више не разбудиш из сна, и ма шта да му се деси, било срећно било несрећно: оно не ће више имати оца . . . . па ипак, зар није и то