Стражилово

590

СТРАЖИЛОВО

/ Б р . 37.

И из другог разлога можемо и ваља да назовемо Тодора Павловића обиовитељем „Матице Српске." Другптво „Матица Сриска" потрошило је, као што рекох, онда сав свој фонд. Томе се не треба чудити, јер није био велики, а издавање „Летописа" и других књига било је скопчано са штетом. Кад је од владе била Матица потврђена, у каси њеној није било ништа, ваљало је дакле доћи до новаца. И ту је Иавловић врло много учинио. Он је чланове набављао и прилоге купио; на његов позив, његовим посредовањем и уз његов труд приступили су и нагаи великаши и поједине опгатине у Матицу Српску и са знатним свотама уписивали се у њене чланове. 0 томе се можемо лако уверити; ваља нам узети у руке Летопис Матице Српске из оног доба, па ћемо у свакој свесци наћи кад мањи кад већи број нових чланова. Његовим трудом обновила се и ојачала моћ Матице Српске тако, да се могла одржати, и да јој је опстанак осигуран. У томе су послу помогле Павловићу и друге околности. Наиме, кад је била забрањена Матица и Летопис, схваћајући свој задатак, употреби Павловић све своје силе и своја средства, да створи други орган за народни живот. И то му је пошло за руком ; год. 1835. почне издавати забавно-ноучни лист: „Српски народни лист", а од године 1836. и политичне новине: „Српске народне новине". И једно и дру.го издавао је све до год. 1849. Преврћући у последње време и једне и друге листове од више година, наилазио сам заиста на дивне ствари, на много златно зрно и из пера самога Павловића и из пера његових сарадника. Но о томе други пут. Тиме је Павловић решио своју задаћу; он је народу створио за оно доба органе за народни живот, од којих Летопис и данас постоји; новине нак његове уступиле су места другима, кад се живот народни већма развио, и кад су задобивени услови за издржавање политичких органа; а те услове створити у многом и многом ирипомогао је и Тодор Павловић, својим многогодишњим радом на пољу народног живота. Тај рад учинио је, да се Павловић морао оставити адвокације и са свим се књижевности предати. Уредник и родољуб српски Тодор Павловић, који је највише времена трошио на књижевнисање, губио је мало по мало своје партаје, и његова канцеларија оста мало по мало празна. Свако ће знати, шта то значи, особито у оно доба, када је једна парница, као гато се приповеда, ранила генерације адвоката. Павловић радећи на књижевном и народном пољу, себе је материјално са свим упропастио. Он је био упућен, да живи једино од своје књижевне радње.

Но доходак од књижевне радње и данас је мргаав и слаб, а онда је било још црње и горе, тако, да је Павловић после 20-годишњег труда, у последњим годинама живота свога живио од милости свога брата и неколико својих пријатеља. То је била велика жртва, коју је Павловић принео на олтар српске књиге и бросвете. И ако споменути листови нису били толико берићетии за Павловића у погледу материјалном, с друге стране стекао је преко њих велик углед и важност у народу. Издавач политичног листа био је велика сила у народу. Као таквом могло је испасти за руком, да Матица Српска добије оне чланове и оне прилоге, које је 7 као што је мало час речено, његовим трудом и његовим заузимањем добила. Његовим заузимањем постали су чланови у Матици Српској: барон Николић Рудњански, Сава Текелија, Станковић митрополит, и т. д. и т. д. читав низ имена српских, почевши од првих људи у народу па до последњег ратара. Павловић је дакле скупио око Матице Српске све слојеве нагаег народа. Листовима својим био је Павловић на неоцењиву корист народу српском. „Народни Лист" његов пружао је прилике млађим силама, да се веџбају на нољу књижевног народног живота, а његове „Народне Новине" будиле су и јачале српску свест, која је пре њега доста успавана била. Будећи свест пазио је, да не буде једностран; јер све оно, што је нагаао у сриском народу да је добро и лепо, то је хвалио, а гато је убитачно и штетно, то је осуђивао. Знао је врло добро, да се напредак у сваком народу може постићи: иохвалом, укором и иримером. У свима његовим списима и што је сам списао, и што је други .написао и дао, да се штампа у његовим листовима, било је тим духом задахнуто. Српску свест особито је тиме будио, што је завео као секретар Матице Српске, да се у Матици Српској прославља свети Сава. То је било годин.е 1840. Тада је покојни др. Јован Суботић лепим говором отворио ту прву народну светковину. Светковина та понављала се после сваке године а Павловић је сваки пут у својим листовима достојно и сјајно описивао те светковине. Услед тога за кратко време ретка је била која већа општина српска, где се св. Сава није свечано као први српски просветитељ славио. Данас пак и у оном пуком сеоцету српском свечано се слави празник светог Саве. Држим, да сам доста осветлио положај, који је заузимао Павловић у животу нашег народа. Мислим, да сте видили, како је и какву је задаћу себи задао и да је потпуно извео на срећу нагаег народа. Кад