Стражилово

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

611

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЋА С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО. (Наставак.)

дем, да потражим Евиду. Обе сестрице, које ^су раније обедовале од нас, беху у башти, где беше начињена детиња гимиастика. Евица сеђаше безбрижно на дрвеном сточићу, који беше обешен на четири кононца о попречну греду од љуљашке. Седећи, ћереташе сама са собом, тресијаше час по витицама своје злаћане главице и климаташе ногама. Кад ме спази, насмеши се и пружи ми ручице. Узех је на руке и пођох дубље у алеју. За тим седох на клупу и, посадивши Евицу поред себе, запитах: — Шта си ми ти, Евице, радила васцели дан? — Исла сам у сетњу с музем и Хањом — одговори девојчица, хвалишући се. Селима је Евица звала својим мужем. — А јеси л' била ваљана. — Јесам. — Лепо! Јер добра деца увек слушају, шта старији говоре, и пазе, да што науче. Л сећаш ли се, шта је Селим говорио с Хањом? — Заборавила сам. — Ех! Можда се ипак макар мало сећаш? —• Заборавила сам. — Ниси добра! Знај одмах, да те не ћу волети. Девојчица узе трљати шаком једно око, а другим, сузним, погледаше на ме испод чела и набуривши се, као да ће заплакати, с искривљеним усницама, рече ми већ од суза уздрхталим гласом: — Заборавила сам. Шта ми је могла одговорити, сиротица? Заиста дођох сам себи глупав, а у исти мах ме обузе и стид, да говорим двоумно томе анђелку: да једно питам, а да са свим друго желим дознати. Уз то беше Евица мазуница целе куће и моја, иа је не хтедох више мучити. Пољубим је у уста, помилујем и пустим. Девојчица одмах отрча на љуљашку, а ја одох онако исто мудар, као и пре; ипак бејах уверен у души, да су Селим и Хања са собом на чисто. I Гред вече, у тај дан, рече ми Селим: •— Не ћу те видети недељу дана: одлазим. — Куда? — запитах немарно. — Отац ми налаже — одговори — да походим стрица у Шумној: морам се онде забавити какову иедељу дана. Погледах Хању. Тај глас не изазва на њеном лицу никаква утиска. Очевидно је Селим већ с њом унапред говорио.

На те речи само се насмешила и подигавши очи од посла, гледаше Селима мало враголасто, мало пркошљиво, а после рече: ■— А да ли здраво волите ићи онамо? — Као шаров на ланац! — одговори брзо; али се одмах присети и видећи, да се госпођа д' Ив, која није трпила ни најмање тривијалности, нешто прћи, додаде: — Опростите за ту реч! Ја волим стрица; али видите, госпођо д' Ив ... мени је ту . . . близу . . . вас . . . боље. И говорећи то, погледа романтичним погледом госпођу д' Ив, на. што сви прснуше у смех, па и госпођа д' Ив, јер ако и беше увредљива, беше Селиму необично наклоњена. Узе га ипак лако за ухо и рече са срдачним осмехом: — Млади човече, могла бих ти бити мати! Селим ју пољуби у руку, па мир; а ја помислих у себи: Боже, ала је разлика између мене и Селима! Да сам ја тако с Хањом као он, ја бих само сањао и гледао у небо. Где би ми онда било до шале! А он се смејао, шалио и био весео, као да није ништа. Па и кад се топио од среће, беше увек весео. Кад се растајасмо, речс ми: — Знаш, шта ћу ти рећи: хајде са мном! — Не идем. Није ми ни на крај памети. Хладии тон тога одговора чисто порази Селима. — Чудан си ти постао — одговори. - Не могу да те познам од неко доба, али . . . — Доврши. — Али заљубљенима се све прашта. — Осим, ако пам не сметају — одговорим шупљим гласом. Селим ме пресече пропицавим погледом, као муњом, и шииу ме до дна душе. — Шта ти говориш? — Велим, прво, да ие идем; а друго, да се све не прашта! Да не беху сви ту, кад се тај разговор заподео, Селим би јамачно одмах све разјаснио. Ја опет не хтедох изићи с бојом на среду, јер не имадох поузданих доказа. Видех ипак, да су моје последње речи узнемириле Селима, а поилашиле Хању. Оклевао је још неко време, одуговлачећи одлазак под ништавим изговорима, а после, уграбивши прилику, лнапну ми на ухо: