Стражилово

— Уајагаи кова. па ме прати. Хоћу да се с тобом поразговорим. — Други нут — одговорим гласно. — Данас се осећам нешто слаб. IX. Селим заиста оде стрицу и задржа се онде не недељу, него десет дана. Тужно нам пролажаху дани у Љитвинову. Хања као да је бегала од мене и погледала ме као с тајним страховањем. Не имадох, до душе, намере, да с њом о ичему искрено разговарам, јер ми понос везиваше речи на устима, али она, не знам за што, намерно је тако удешавала, да се не нађе ни за часак са мном на само. У осталом, видело се, да уди. Порушила се и омршавила, а ја, гледајући с дрхтавидом њену чежњу, мишљах у себи: међер то није тренутни каприс девојачки, него, на несрећу, истинито и дубоко чуство! И сам бејах раздражљив, мргодан и тужан. Бадава ме отац, попа и госпођа д' Ив запиткиваху: гата ми је? да нисам болестан? Одговарах противно, а брига њихова само ме дражила. Г1о целе дане проводих усамљен, на коњу, час у шумама, час на чамцу у шевару. Живљах као дивљак. Једном делу ноћ проведох у шуми с пушком и псом, уз ватру, коју сам нехотице подстицао. Кашто по по дана протраћим с нашим овчарем, који беше врачар и, подивљао од вечите самоће, скупљаше удиљ разне траве, испитиваше им особине, иа и мене уведе у фантастични свет врачарија и предрасуда. Заиста, би ли ко веровао! ? али беше тренутака, кад сам чезнуо за Селимом и за мојим „колом мука", као што их обично називах. Један нут ми пало на памет, да ноходим старога Мирзу у Хожељама. Стари држаше као у воску, да сам баш ради њега догаао; па ме дочека рагаирених руку. Али ја дођох због нечега другог. Пало ми на памет, да загледам у очи слици онога страганога Мирзе, пуковника иетихорског, из времена Собјескога. И кад посматрах те злокобне очи, гато свуда прате човека, сетих се и својих дедова, којих слике вигааху у нагаој друштвеној дворани; беху исто тако сурови, железни. Мој дух, због таких утисака, доспеде до чудне егзалтације. Самоћа, ноћна тишина, живот у природи, све би то требало да ме умири ; али ја као да сам носио у себи отрован метак. Кашто се сав предам сањаријама, а онда ми буде још горе. Често, лежећи у каквом пустом куту у шуми или на чамцу у шевару, замишљах, да сам у соби Хањиној, да клечим пред њом, да јој љубим ноге, руке и одећу, да је зовем најмилијим, најслађим именима, а она ми меће своје обожаване ручице на врело чело, па вели: „Натрнео си се досга, заборавимо иа све! То беше ружап сан! Ја

Б р . 39. тебе љубим, Хенриче!" Али за тим дође јава и онда ми још страшније изгледагае она сура збиља, она мрачна, као облачан дан, моја будућност, вечито без ње, до краја живота без ње. Елем дивљао сам све већма; клонио сам се људи, на и оца, попа Људевита и госпође д' Ив. Касије, са својом деранском брбљавошћу, својом радозналошћу, вечитим смехом и вечитим несташлуком, дозлогрдио ми, да не може бити горе. А те ногатене дугае гледаху свакојако да ме разгале и трпљаху тајом због мога жалосног стања, не умејући га себи растумачити. Хања, било да се чему домишљала или не, јер је имала јака повода да верује, да ја љубим Љољу Устжицку, чинила је све и сва, да ме утеши. Бејах ипак тако осоран и према њој, да ми није могла речи рећи, а да се некако не страши. И сам отац, иначе суров и безобзиран, гледаше свакојако да ме расеје и да ме ма чиме заинтересује а уједно да ме при том и искуша. Више пута заподене са мном разговор, који би ме, као што мишљаше, морао занимати. Један дан, после обеда, изиде са мном у двориште и рече, гледајући у ме, да ме проникне: — Да ли се теби кашто негато чини ? Хтео сам одавно да те нитам: чини ли се теби, да се Селим негато сувигае врзе око Хање. Кад се узме, како обично бива, морао бих се збунити и пасти у клопку. Али тако ми бегае на срцу, да нисам ни мало задрхтао, те да се тако позпа утисак, који учинише на мене очине речи и одговорим мирно: — Не. Знам, да није тако . .. Заболело ме љуто, што се отац у то меша. Мишљах, кад се само моје коже тиче, ја ћу сам и расправити. — Стојиш ли добар за то! — запита отац. — Селим воли неку пансијонку у Варшави. — Јер знаш, ти си тек тутор Хањин, па треба да је чуваш. Знађах, да добри отац за то само то говори, да подстакне у мени самољубље, те да ме забави чим другим и да измами моје мисли из тога врзинога кола, у коме се зар кретаху; али ја одговорим чисто опоро, немарно и зловољно : — Од куда, да сам ја тутор. Ти ниси био код куће, па ју је стари Миколај мепи оставио, али ја нисам прави тутор. Отац се намршти; знајући ипак, да тако не ће изићи са мном на крај, окрене се друкчије. Осмехну се испод седих бркова, зачкиљи по војнички, ухвати ме лако за ухо и мало поверљиво, мало бајаги љутито запита: — А да није теби Хања заврнула мозак? говори, деране, но?

СТРАЖИЛОВО