Стражилово

614

Тишина трајаше још неко време, најзад поче Хаља нрва шапутати: — Доста је већ! доста! Ја вам пе смем у очи погледати. Хајдмо одатде! И окрећући главу па страну, труђаше се, да се извије из његових руку. — 0, Хааа! Шта је то са мном? Како сам срећан! — говораше Селим. — Хајдмо одатле! Ту ће ко наићи. Селим ђипи с места, очи му се засјаше, а поздрве раширише. — Нек цео свет дође! — одговори. —• Ја љубим и казаћу то сваком у очи. Ја ни сам не зиам, како се то збило. Борио сам се са собом, трпио, јер ми се чињаше, да те Хенрик љуби, а ти њега. Али сад не марим ни за што. Ти мене љубиш и сад ми је сталб до твоје среће. 0, Хан>а! Хања! И опет запршта пољубац, а после Хања ноче говорити нежним и чисто слабим гласом: — Верујем, верујем, господине Селиме, али ја имам много да вам кажем. Мене ће за цело нослати одавде за граиицу госпођи. Јер је госпођа д' Ив го-

ворила с господином о томе: госпођа д' Ив мисли, да сам ја крива, што је господин Хенрик тако чудан постао. Мисле, да он мене љуби. Ја не знам ни сама, је ли тако или . није. Има тренутака, кад бих рекла, да јесте. Ја га не разумем. Ја га се бојим. Осећам, да ће нам он стати на пут, да ће нас раставити, а ја . .. И заврши скоро нечујним гаапатом: — Ја вас здраво, здраво волим! — Слушај, Хања, — одговори Селим. — Иикаква нас људска сила не ће раставити. Ако ми Хенрик забрани долазити амо, ја ћу ти писати. Имам ја, ко ће увек писмо донети. Долазићу и сам од оне стране, где је рибњак. У сумрачак изидн увек у бапггу. Али ти не ћеш одавде отићи. Ако би те хтели нослати: ја не ћу дати, тако ми живога Бога! Хања, немој то ни спомињати, јер ћу полудити! 0, злато моје ! Злато моје! Зграбивши јој руку, притисну је страсно на уста. Она ђипи, као опарена, с клупе. — Чујем неке гласове: неко иде овамо! — новиче усплахирено. (Наставиће ее.)

-===^&2&&$-=====АФРОДИТА. Р 0 М А II ИЗСТАРЕЈ Е Л А Д Е. НАНИСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН. (Наставак.) Трећа глава. рошло је неколико недеља, млади их је умет

'ШЈр'''" 11 ик провео у неуморну, живу раду. Како је

Аконтије још само имао да изводи, не пак да изумева и образује — јер му је уметничко дело са свим својим иојединостима стојало пред унутрашњим погледом — то је носао ванредно брзо напредовао. До незнатне једне црте, коју је ваљало најивније и детињастије схватити, но што је у Нејере, смео је Аконтије црту по црту скидати лице младог девојчета; сав је њен лик одговарао са свим ономе, што је он желио. Пунана иа ипак у пупољку и млађана, изгледала је та „пастирка на повратку кући",са припасаном хаљином и само пола покривеним горњим телом, дивио умилио, чисто би човек рекао: идилски, па Химон, корсак, у својој врсти исто тако ваљан модел као Нејера, био је са својом снажном мускулатуром врло крепка опрека бујном лику девојачком. Сличност Нејерина са уметпичким тим делом младога образника била је за гледаоца, који није од заната, ипак врло умерена, јер је она нривидио тако незнатна промена око уста давала прилици битно друкчију физијогномију, и то тим више, што су Не-

Јерине црте услед промене расноложења јој сваки час скретале из нормалног положаја. Чак је и Коронида, од које се није дуго могла затајати цела ствар, тврдила, да се модел не може нознати. Нејера се томе баш и радовала. Много јој је стало било до њенога гласа, па ма да би своме суседу сваку жртву била принела, ипак је мислила, да је боље с миром. Тако се није на њу посумњало, да је за новце стајала као модел; јер да је то урадила једино од своје воље, ипак јој то нико не би био веровао, кад је сирота била цвећарица и фрулашица. С друге ју је стране то жалостило, што Аконтије њено лице или не сматра за достојно, да га патвори без промене, или што му је то натворење, ако му је било у намери, тако несавршено испало за руком. Ово последње чинило се њој да издаје, како њега слабо интересује лик њен. Она би — тако јој се, чинило — Аконтијево лице црту по црту на памет била образовала, да се само ијоле разумевала у уметносги пластичарској. Аконтије се о тој тачци није изразио, ма да је Нејера више пута нишанила, да га испипа. Са дрхтавим је нестрпљењем младо девојче пра-