Стражилово

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

615

тило даљу судбину те прилике. У куини Коронидииој слуктила је па ни да дахне, кад Меланип, свештеиик Афродитин, стане хвалити дело срдачним, али и не претераним речима. ПГго је свештеник говорио у славу дивнога рада, то се њој у узбуђености њеној чинило и сувигае огодно. Меланип је ио њену мишљењу требао признати, да је Аконтије први међу свим грчким уметницима; да, од како је света и века, није било такве прилике, која би се и из далека дала сравнити са том „пастирком". Од чести је то било право одушекљење за уметност, чега јој је душа била пуна; она би се том делу била дивила, све да га је створио ковач Веј или чак и Еонон, обесни аристократа. Но што се сва у тој једној мисли губила; што је скоро на свој сопствени занат заборављала, бринући се за судбину „пастирке на повратку кући", то је имало дубљег корена ; томе је разлог била врела њена страст за Аконтијем. Од првог оног састанка пред летниковцем Кононовим задобио је млади вајар срце њено, па што се неисказаније и тајније развијао тај жар, тим је све већма обузимао сваку мисао Нејерину. Кад га је гледала, како, у лицу лако румеп, што се сав задао у посао, чекићем и длетом рукује, онда јој је у срцу и души беснила бура, какву Аконтије није ни слутио. Чисто би пред њим пала била на колена на ускликнула: „Уби ме, али једаред само притисни уста своја врело на моја, која хоће да сагоре од жеђи за љубављу твојом!" Аконтије је и сувигае био задубљен у свој посао и у ружичне снове о будућности, коју је себи обрицао по успеху тога првог свог већег дела, а да би и мотрио био на чудну њену узбуђеност. Живахност је њена њему била право пријатељство; осећао је као неку братску оданост према красном девојчету; мало по мало се тако свикао на њу, да чисто не би могао бити без ње, али је на њу мислио свагда са свим мирно, а да свакако покугаа, упустити се с њоме у ветрењасту шалу, за то ју је и сувигае ценио. Прве десетине месеца ГГосејдеона, дакле од прилике о зимском сунцоврату, изложио је Аконтије јавно своју „пастирку на повратку кући" на трговишту у дворници, која је нарочито за то била одређена. Младић је у срцу зебао па се идућих дана затворио у своју радионицу. Робу, кога му је Меланип понудио, наредио је био, да гледаоцима разјасни, што треба, и да се упусти у погодбу, ако би ко рад био да купи дело. Сам не би био поднео, да чује, како му првенче куде или хвале; ма да лично није био познат ни са једним од оно много стотина њих, што су долазили у дворницу, ипак би био номислио, да му свако на челу мора прочитати, да је он ств )рио дело то, које но свем свом саставу — о

томе није било сумње — очевидно одступа од старинскога реда. Но је ли то одступање значило напредак или назадак? То је било питање, на које је сад Аконтије у тишини своје радионице сваков часа све са мање самопоуздања одговарао. Док је он тако у грозничаву немиру ишчекивао 1'ласа од роба Меланипова, дотле је Нејера била близу прилике, а срце јој је бурио ударало, како је прислушкивала, шта говоре скупљеии гледаоци. Из очију су јој севнуле муње, кад би се који обестан делија усудио, да замери штогод иастирци. Но у главном је могла бити задовољна с оним, гато је чула. Све се одлучније изјављивало јавно мишљење у прилог делу, па кад се Нејера у сумрак вратила до Аконтија, смела га је уверити, да је срећно прекужио прву пробу. „Чекај само, док слава творевине твоје продре у народ," говорила му је ласкајући, „онда ће се скоро и међу богаташима и господом заподети натицање, ко да купи то дело. Већ сам данас видила двојицу или тројицу, како ми се чини чланове савета, који су ословили роба Меланипова, на, као што ја мислим, нису бага били од раскида ... И Конон, безобразник онај, који јога једнако у потаји за мном хода, и ако то од новијег доба ради предосторожно, јер се боји лепе Кидипе, коју би по гато ио то да добије — и Конон је с Олором био међу гледаоцима па је хвалио дело твоје; дабогме да није знао, да си ти дело то створио. Иначе би му, као што га ја нознајем, све било гадно и промашепо и јадно." Тако је она ћеретала те малодушнога Аконтија за час охрабрила и развеселила. „Ти си баш мило чедо, Нејера," рече љубазно. Округло њено лицешце узео је у обе руке па јој задовољно смегаећи се стане гледати у очи са дугим трепавицама. „Одиста," настави, „најбоља и највернија друга, какву сам могао зажелити. Ходи амо! У захвалу те морам пољубити." Ј1ако додирне бујна њена уста. Она сва претрне. За тим нагло излети па гласно зајецавгаи надне у наручје старој Корониди, која је бага у тај мах прелазила преко дворигата. „Шта ти је, дете?" запита је бака. „Е гле, како је побледила, као да нема капи крви! 'Га ти дрхћега као прут!" „Бага си смешна!" рече Нејера, прибравши се. „Само сам тако пресрећна, што толико хвале и уздижу пастирку нашега Аконтија! Ој, тако сам ти срећна, да не умем ни изрећи! Кад човек уметност воли па кад је и сам уметник, као ја гато сам уметница, онда нигата не жели с већим жаром, него да прави дар надвлада пакост противничку." Аконтије је дотле догаао до врата. Дрмајући гла-