Стражилово

Б р . 42.

СТРАЖИЛОВО

677

вреди баш толико, да би ти могла за углед служити — написао и издао о санџакбезима и патпама смедеревским и београдским од годипе 1459. до почетка овога века, не бих се морао ја сад толико мучити с Мехмед-бегом Јахијапашићем, већ бих те просто упутио на ту књижицу о господарима српске земље после поменуте 1459. године. Мађари имају, или имали су свога Антила Геваја, Бошљаци, специфични Бошњаци имају свога 0. Аптуна, а ми Срби сиротани — и ми Срби имамо свога Антонија, и тај српски Антоније доста је писао, и да је хтео, могао је написати још више, но мени није познато, да је он

БРАНИЧ НАРОД НАПИСАО Кад сам летос моју у „Стражилову" објелодањену студију: „Народна традиција и непогрјешими историци" писао, иије ми било ни на крај намети, да заметнем кавгу, него сам само подигао глас проти пренаглом обарању онијех успомена, које народ као светињу сматра. Била ми је том приликом на уму и изрека преводиоца Иродотове повјести, г. дра А. Мусића, коју овдје наводим. „Управо то" — вели др. А. Мусић — „што је Иродот без иромјене ирихватио живу традицију наР°Да, учинило је дјело његово неарецјенљивом ризмицом најзнаменитијих вјести, које су се, у облику ирича, сувремеником и каснијој старини, не рјетко и самом ириаовједалу чиниле измишљотинама, дочим је новије исиитивање открило ираву вриједност њихову.*) Шта би било, да Иродот није побиљежио вјерно све оне приче, које је чуо, премда се неке и самом њему учинише певјероватне ? Погубило би се биле све, па новије потомство не би било никако кадро сравњивањем испитивати, што се у оно престаро доба у онијем крајевима догађало. А да не би народне јелинске традиције у виду народнијех јуначкијех пјесама Илијаде и Одисеје, одакле би ми онако у ситно сазнали били за имена и сјајна дјела оних силених јунака, који по се у оној десетогодишњњој борби прославише, па под зидинама Троје изгибоше или се сретно и весело кући вратише или кренуше пут запада, да оснују тамо нове државе?! — Сав тај драгоцјени бисер сачува нам народна традиција: ијесма и ирича, и ја бих рад видјети тога смјелог критичара, који би се усу*) Извадак из Иродотове повјести. Увод, написао др. А. Мусић,'Акад. књиж. Хартмана. Загрсб:

написао што о Али-бегу и брату му Скендер-бегу, о Бали-бегу или о Мехмед-бегу и о Хозрев~бегу, а камо ли да је написао о турским папгама у Смедереву у XV. и о смедеревским и београдским пашама или санџакбезима у XVI. веку, по реду и од ирилике макар само онако V кратко, као што је Аптал Гевај о турским пашама у Будиму написао. И на таком малом дару били би му благодарни и не би захтевали, уверавамо га, да баш не би захтевали и приморавали га, да продужи, да напише тако што и о санџакбезима београдским у XVII. веку све до бега Карађорђија и до Коџа-Милоша. (Наставиће ее.)

НЕ ТРАДИЦИЖ синиша. дио њезину врједност за повјесницу порећи или ју са свијем одбацити. Да су слике народне традиције течајем вјекова појетично искићене, зна свак, па и ја, али зна се и то, да им је језгра исторична. А ни с тога, што се налазе у разнијех народа приче — особито оне, које спомињу борбу за ослобођење — наличне једна другој, не смије се њихова исгинитост аподиктично побијати, јер је борба за ослобођење почињала скоро свуда завјером или убиством тираиа или његовог сатрапа. Убиство свршује увјек један човјек, а кад тиран падне, диже се свјетина, да збаци са себе јарам. Посљедица је борба народа за ослобођење. •Сицилијанска вечерња, завјера и устанак Стевана Доброслава (Војислава) проти Грцима и њиховом намјеснику Теофилу Еротику, и нокољ у Црној Гори за владике Данила, што но га у „Горском Вијенцу" онако лијепо искити владика Иетар, гавајцарска завјера на Гитлију, налик су једна другој као јаје јајету, па зар нијесу ипак свака за се историчне ? Знам ја, да се, баш као ево сад у нас, и у Нијемаца подигли били неки критичари, да оборе вриједност ове или оне пародне приче и пјесме за повјесницу. Да како, да су ударили и на битност Вилхелма Тела. Али за то ипак нема ни данас ни једне, за средње немачке школе написане повјеснице, у којо! та ирича о Телу није до ижице по народпој традицији испричана; у гдјекојима ћега додугае наћи примједбу: „то - с1 јес!осћ Беишп&и", или: „(Ие Егшогс1ип§; СгеевЈегв скггсћ Те11 181; егае 8а§е оћпе кп(ласћеп Г1т(;ег^гиш1", и т. д., али мпоге ју доносе без икакве нримједбе; а Мајеров конверзацијони ријечник, о којему се не ће рећи, да га нијесу писали учени људи и стручњаци, каже о Телу у XIV. св. стр. 392. ово: „ВлМег Неггшапп уоп СгеазЈег уоп