Стражилово

ш

СТРАЖИЛОВО

Б р . 42.

Кад Прехвала дивиа оде За бедеме двору своме, Гледала је Лада дуго Занесено там' за њоме. Дође себи: „стрелу ову „Оружаћу њеним гледом, „Пронећу је недирнуту „ГСроз крајеве даљне редом, „До његовог доћ' ћу срца, „Па ћу кренут' луком лаким, ,,'Гим ћу њега! тим ћу њега! „Оружјем ћу силним, таким!" II. Кад је божје провиђење Прелимира на свет дало, — Тако каже једна прича Крваво је сунце сјало. Кнез травунски од кад поста, Он забаве не зна друге, Већ бојеве тражц само II крваве војне дуге, Покорио тол'ке земље, Где се слава њему вије, Ал' к'о да му ни та слава, Ни то јоште доста није. Сунце сјајно целог дана Грејало је па сад седа, И кад тоне, зачуђепо На зидине тврде гледа, Где на граду на бедему Где Прелимир млади стоји, Па снивајућ' о победи Слуша где му старац броји Све ратове, што је до сад Сам Нрелимир с другим био, Колико је земље от'о, Кол'ко блага задобио. Па сад вели витез седи, Да је, ето, дошло време, Да са плећа свога збаци То ратничко тешко бреме. Чинио је доста крша, Те му слави свет се диви, Сад је доба, да за срце И за себе сам проживи. Пасмеја се том Црелимир, IIа ће рећи: „добри старче, „Таке речи могу— веле „Тек за младост што да значе. „Ал'-од куд је теби на ум

,,'Гако нешто сада пало? „Зар не видиш тек почетак, „Који збори: још је мало!? „0 огњишту тихе среће, „Велиш, време ј', да се бринем, „Да толики тежак пос'о „Са рамена својих скинем! „0 љубави причаш некој „Не познајем таког чара, „Моје срце не зна, да се „Са њом слатко разговара." „„Послушај ме, велим, само, „„Кајати се не ћеш за то, ,,„Ти то не знаш, јер још нигда „„Помишљао ниси на то."" „Да те слушам, па да гледам, „Како грчки цар се диже, „II са војком одабраном „До капија наших стиже? „На рашку се земљу крен'о, „Освојит' је он се с*Према, „А на таком што рочишту „Да пре њега мене нема? „Слава моја нек се прича, „Нек Прелимир вечно живи, „Ко за име моје чује, „Нек се мени вазда диви. „Тихомиљ је јоште ост'о, „Нек и. њега више није, „Па нек буду моје и те „ Недогледне просторије. „Ако си се уморио, „Седи тако, просто т' било, ,,Ал' остави мене сама, „Да, размахнем вито крило, „Јер ја ж,еље немам таке, „0 љубави не знам ништа, „Љубав, живот, светли нади, „Све је за ме сред бојишта!" И одоше са бедема, Да о тешкој војни зборе, А из луга прикривена Под бедемом мале горе Појави се лака Лада, Погледом му путе прати, Осмехну се, па тек стаде ЈГук на стрели запињати! III. Пружило се равно поље На дугачко и широко,