Стражилово

Б р . 42.

СТРАЖИЛОЖ)

667

А над њиме плаво небо Удаљено и високо. Равним пољем а под небом Скупила се војска бојна. Оштре стреле, копља значе : На прагу је љута војна, Чадори се дигли бели, Миздраци се златни сјају, Упијају светле зраке, Те се сунцем преливају. Скупили се земље сипци, Рушиоци света мира, Ал' куда ће, још не чуше Од жупана Прелимира, Не питају, нити жели Који од њих то бар знати, Куд он пође, кренуће се Ти за љиме кобни свати. Сред логора град је мален, Ал' челична, тврда створа, Ни гром силни није мог'о Потрести га одозгора, 1!ећ толико има лета, На далеко он се чуо, У слави је у витешкој Од свих напред одмакнуо, Жупани га прослављају, А са њима света доста, Ал' се слава нагло дизке, Кад Прелимир жупан поста. Па и сада гледа војску, Где се око њега стекла, Да заблиста сјај, кој' му је При постанку судба рекла. А у њему војводе су На јуначком, светлом збору, Са жупаном Прелимиром На витешком договору. Свак је ћут'о, млад Прелимир Са престола каД се диг'о, Кад прозбори громким гласом, Врхунац је наде стиг'о: „Зар мислите, мачи ови, „Ово сјајно, суво злато, „Ове токе и оружје „Сковани су само за то, „Да их рђа обавије, „Да иструну у мртвилу, „Кад не зборе пољем бојним; „Да умукну у немилу ? „Срце ово у грудима „Зар због тога само куца,

„Да к'о стена на припеци „Остављено само пуца? „Нек остане, који хоће, ,,Ал' где треба снаге, крви, „На бојишту крвавоме „Путем Рашке бићу први!" Ниједна се речца више На том збору није чула, Ал' је силна просторија Другојаче одјекнула. Засијаше бојни мачи, Витоперни буздовани, Нико живот свој не жали Да изгуби, да стамани. Кренула се војска Рашкој Са победног овог вира, Свак се жури, свак би хтео, Да достигне Прелимира, Ал' једно је жеља пуста, Једно моћи — друго хтети, Он је напред, а над њиме У облаку Лада лети. Он се крен'о, напред јури, Нит' што види, нити чује, А она се задовољна Лаким летом осмејкује! IV. Задрктала силна Рашка, Подигли се љући вали, Устао је бес огњени, Да је вечно у гроб свали. За градом је други пао, Тако редом, тако даље, Судбипа им црну срећу, За злом једним друго шаље. Тихомиљ се храбро бори, Већ га само срце боли, Али ко ће сили тол'кој И олуји да одоли ? Још Оногошт град је ост'о, Тихомиљ се с војском скрио, Под каменим зидинама Бој последњи да би био, Са њиме је кћи Прехвала И два њена дична брата, Што поштеди и остави Пемилосна судба рата. И Прелимир с војском својом Под Оногошт тврди пао, Па га ланцем, па га војском Тако љуто опасао.