Стражилово

668

СТРАЖИЛОВО

Б р . 41

Већ три дана и две ноћи ПГго опсада града траје, Нит' Тихомиљ к њима може, Нити њима у град даје. И трећа је ноћца пала На зидине града тврда, Па је превес метла црни Преко доља, преко брда, Као да се сама грози, И крвава дела стиди, Па би хтела да сакрије, Нико лшви да не види Љуте битке, које крвцу Из срдаца живих лију, Да не види црно дело, Где се сама браћа бију. Ноћ је пала, а Прелимир Логором се сво.јим краде, Да обиђе у потаји, Да л' је ост'о ко без наде. Уморена војска спава, Тек по где где огањ гори, А крај њега седе борци, Докле са свим не догори. Причају се чудне приче, Чудни збори од старина, 0 правили и о њеној 0 чаробној купи вина. Прелимир је даље иш'о, Кад крај огња једног стаде, Док ратнику једном старом Чудна мис'о на ум иаде: 0 Прехвали лепотици Стаде приче да избира, — Чудне мисли навалише На младога Прелимира. Окрену се, оде тихо, Ал' кад ватри другој крете, И овде се са причама 0 Прехвали лепој срете. И готово срдит оде. Приближи се свом чадору, Да се преда лаком сапку, И жуђеном том одмору. Ал' кад зора да се јави, Да раздели дан од ноћи, Тек Прелимир доби санка И заклопи своје очи. Чудан санак . . . ЈГада доптла, Љубављу му санак чара, Нрехвалу му у сну води,

Да се са њом разговара. Зора . . . јунак љутит скочи, Сну се чуди, таре очи: „Напред на град, нага нек буде „Још измаком ове ноћи!" V. Подигла се војска љута, Нолетеше бојне чете, : Да разнесу камен сињи И зидине неотете. И већ ево испод града Под бедеме војска стиже, А на граду застава се У вис бела на мах дизке. Прелимир је стао, гледа, Шта ће ово сад да значи, Војска стала и ниједан Корак напред да корачи. А на граду тешка врата Отворише с' не без крика, И отуда ево једног Прелимиру коњаника: „Господар ме к теби посл'о, „Предају ти града нуди, „Не одбијај, већ је прими, „Корисна је — уман буди! „Пустићеш га, да са кћерју „И синцима својим иде, „А ти, ето, заповедај „Свим, што очи твоје виде, „И још ћеш му оставити „Да поведе своје људе." А Прелимир руком ману, И прозбори: „нека буде!" Највећа се отварају Што на граду врата има, Да последњи пут господар Кроз њих прође са својима. И Тихомиљ на жераву Ево иде с војском целом, А крај њега Нрехвала је У одору дугом, белом, Низ плећа јој коса пала, Туга јој се душом свила, А из ока сузица јој Па златно се седло слила. Оца гледа, он је тужан, А у њој се срце пара, Скупља сузе, да пе лије Младо срце из недара.