Стражилово

Б р . 46.

СТРАЖИЛОВО

747

а не Бугарима; то је језик онај, који се разлеже и данас по православним српским, руским и Бугарским црквама у славу Божју; то су они Словени, којима писац споменутога чланка не зна права имена. На стр. 127. сгоји: „ Хрвати живе у Хрватској; осим тога имају своја насеља у западној Угарској до Пожуна, који се језик нешто разликује од обичнога хрватског. Иначе се Хртватима зову и неки становници у Турској Хрватској, у северном приморју и на острвима." Овде за цело не би нам знао дати рачуна ни сам писац о томе, шта је овде све нам наказивао. Како нам је овде он казао, изгледа као да Хрвати у Угарској до Пожуна несу баш са свим таки Хрвати као они на острвима јадранскога мора, јер вели: „ иначе се Хрватима зову и неки становници на острвима", а језик можда им је не знам какав. Ми пак знамо, да су прави коренити Хрвати на острвима јадранскога мора заједно са онима, који живе у Угарској до Пожуна. Да би могао одредити, где ова наша најближа браћа живе, требао је „писац" прочитати књигу од Франа Курелца о „Јаскип" песмама, па онда нам је требао казати још, који је то „обични хрватски језик". На страни истој стоји: Словенци (Крањци, Винди и т. д.) живе у неком делу Штајерске, у Корушкој, Крањској, Илирском приморју, неком делу праве Хрватске и Истрије." То је тако, као да је писац казао: Срби (Сремци, Раци и т. д.) живе ту и ту. Словенци се једе, кад их зовемо Крањцима, као што и нама није повољно, кад нас по страним новинама зову Рацими. Није ли то смешно и жалосно, да се у „Летопису српском" зову Словенци Виндима и још и т. д. а под тим и т. д. можда је писац мислио и Кучебере. Словенци се зову Словенци и никако друкчије. Они су наша најрођенија браћа после Хрвата. Њихов је језик најсроднији старом словенском, најкласичнијем језику међу свима словенским језицима. На истој страни стоји, да се Лужички Срби „деле ио товору на Горње и Доње Лужичане". Шта овде значи ао говору? Ми знамо, да се Лужичани деле по језику на Горње и Доње Србе. То су два различна словенска језика. На стр. 128. стоји : „ Бугарско Остромирово јеванђеље." Да који ученик у осмом разреду каже професору А. Сандићу, да је Остромирово јеванђелије бугарско, добио би од њега другу класу. На истој страни стоји: „слов. огањ, нем. Геиег, санскр. агнис, лат. 1§шв," Шта значи иишчево оно слов. ? Ваљда словенски, али огањ није словенски него сраски. Кад се овако што испоређује, онда се

узима стари словенски облик, који је ближи санскриту и латинском него српски. Тако стари словенски облик огм-[и) са свим одговара латинском гдт-8, докле је српски облик већ нешто поремећен: ога«-. На истој страни стоји: „Из Византије хришћанство примише Бугари, Срби и Руси заједно са божјом службом на народном језику." Ми знамо, да црквен језик код ових народа није народни него стари словенски, којем су изменили неке гласове према гласовима својега језика, те тако посташе књижевни дијалекти: бугарскословенски, српскословенски, хрватскословенски и рускословенски. На истој страни стоји: „Браћа ћирило и Метод беху проповедници словенски, који ирви иронађогие словенску буквицу зготовивши је поглавито ио облику грчких слова, преведоше на словенски језик свето писмо и друге литурђијске књиге, проповедајући Словенима хришћанску веру." Ако се може у опће о изумевању буквице говорити, онда је св. ћирило изумео глаголицу, а не ћирилицу, као што мисли писац. Данас нема ни једног научника, који би говорио о пријоритету ћирилице. Данас би била срамота доказивати, да је глаголица старија од ћирилице. Та је ствар већ одавно свршена и кад би је сад опет започели, чудили би нам се други Словени, да се код нас сад тек о том пише и да несмо на чисто са том стварју. Нека дакле г. писац прочита 81оујепзко р1вто 0 (1 Гг. Васко^а, па ће видети, да је требао још 1861. знати, да је глаголица старија од ћирилице. Нека прочита апологију „о пнсномем. урч. но(пцм|д Хрдврл", који је скоро био сувременик св. ћирилу и Методију, јер вели: сжтк во гсште ашкн, нже сжтћ кндт.дн нхћ, т . ј. св. ћирила и Методија, па ће без сваке сумње стећи уверење о пријоритету глаголице. Нека прочита 21. и 22. број „Данице" ђорђа Поповића од године 1865., где сам ја изнео доказе научника Миклошића о пријоритету глаголице, па ће видети, како је љуто погрешио, што је у данашње дане написао у „Летопису" српском, да „св. ћирило пронађоше буквицу по облику грчких слова." Нека прочита живот св. Климента, ученика св. ћирила и Методија, који је издао Миклошић и у којем СТОЈИ: еафсрмато б'е ха1 ^аџахгтЈ^ад кедогд уоаџјштаг лоод то аасресгтеоог' ?/ оуд е^едџег' о софоц' Кци)1од, а то ће рећи, да је св. Климент изумео друге облике слова, који су јаснији него што је изумео св. ћирило, а то је ћирилица. Из овога се види, да је „писац" требао ову ствар проучити па онда тек сести па писати. Није то тако само зграбити Добровскога, па сести па писати. Добровски има великих заслуга за словенску филологију, али његово мишљење о овој ствари не вреди ништа данас.