Стражилово

46.

III. Педесет је пута сунце Окружило своје путе, И венудо росно цвеће, Жарко лето и пролеће, Испред даха зиме љуте И беле су руже свеле, На грудима Арабеле. Једног дана на двориште Ионоситих њених двора Непознати путник паде, Са далека сиња мора. Осим тоге и шешира Није им'о више ништа; А био је блед и свео, К'о учена, мрачна сабласт Са Болоњских училишта. Кад уморан доле сађе, Он старицу једну нађе. Лутник. 0 старице непозната! Аравела је ли овде? Где су света, рајска врата, У блаженство која воде Сушту верност овог света, Храброг борца с Беневета? У мантији учењака, Из далеких идем страна. У земљама вечног мрака И у царству мајских дана Лутао сам, спомињући, У заносу срца врела, Драго име — Арабела. Са севера путник блуди И на кедру ливааскоме Што се гордо краси њиме, Чита њено мило име. И замишљен дуго ћути, И нагађа повест тајну, И његово срце слути Све болове, што их човек У имену једном рече. А кад после врела дана Сањалачко падне вече, Он у шушњу брсних грана Чује тугу и јецање, И уздахе са Ливана И у земљи вечна снега Он се после сећа њега. Старица. Р.еч је твоја тако слатка, Ал 1 за мене није више;

Протекла је младост кратка, Ружа моја не мирише Одавна је она свела, Да никада не процвета . . . 0 јуначе с Беневета! Ја сам главом Арабела. Чекала сам много дана, Сањала те многе ноћи, И тебе сам спомињала Са кајањем у самоћи: Ах, витеже, то је беда, Твоја коса већ је седа. Не треба ми вечни живот, Одмора ми желе кости. Мој несретни љубавниче! Опрости ми, ах, опрости. Упрепашћен витез стаде, Гледајући укочено На збабано лице њено. И тада му на ум паде Реч, коју му Самрт рече, Кад се јави оно вече. То је, дакле, мудрост цела? То ли онај вечни живот, Што га хтеде Арабела? IV. Читаоци моји мили! Сретнији би људи били, Да крај ове приче моје Није такав, као што је. Али опет, са свим нову, Снисходљиво, до свршетка Лакрдију чујте ову. У дворима Арабеле, Лежи витез бледа лика, Сушта слика мученика. А на пољу сунце сија, Ветар душе и ћарлија, И уноси, кроз шалоне, Заношљиви, слатки мирис Од ружице и цитроне. Освануо данак мајски II пролеће трепти јасно. Све цвркуће, кличе, пева, И у шумном таласању Смех се хори тако гласно. Тамо звуци од гитаре С гондола се златних хоре, Гомилама што крстаре И дубоко секу море;