Стражилово

Б р . 46.

СТРАЖИЛОВО

741

зор, да би му се бегство препречило, тим пре, што је Ринеја скоро само са суседним Дилом била у обраћају. Погнуте главе ево ти Аконтија из судниде. Крај њега је корачао Меланип. На смућеном лицу младога уметника био је исписан крут бол, па бојажљиво, као да поглед на ту несрећу свима срде у грудима залеђује, стаде гомила уступати лево и десно па се не зачу ни један од оних гласова, којима лако огорчени народ иначе поздравља осуђена душмана отаџбини. „Надај сејош!" рече Меланип, десном руком нежно обухвативши Аконтија. „Уздај се у богињу, која не може тако олако разорити, што је саграђено љеном вољом и милошћу. Она хоће да те искуша, Аконтије, да ли ћеш истрајати у тој тешкој невољи. И од сада подижи срце своје до њене сјајне висине! Слави њу и веруј у неисцрпимост њене моћи: тако ћеш онда победити!" Аконтије није био у стању одговорити му. Ма колико да се пред светом савлађивао, ипак је и сувише страшан био пад са врхунца среће и блаженства у понор беде и изгнанства. Сузе му помрачише поглед. Стаде јецати. „Немој сумњати," настави Меланип, „да ћу ја и тренутак само седити на миру а да не раздерем мрежу злобних твојих противника. Једно, пријатељу мој, нека те теши: Кидипа је уверена о невиности твојој, као и ти сам, те ће ти остатиГверна; јер је слободан избор срца њена одлучио за тебе, ма да изгледа, као да ју је когод на то навео." Кад је Меланип заћутао, дође Олор са племићким достојанством њима двојици у сусрет. „Ево ти моје руке, Аконтије," рече доста гласно, да су могли чути бар њих стотина из народа. „Ја не кудим нресуду герусије, јер је славна скуппггина без сваке сумње судила по најбољем знању свом: али као људи могу погрешити, а да су погрешили, о томе није нико већма уверен, него ја. Буди ми пријатељ, Аконтије!" Већ то, што је осуђеник тако у поверљивој близини са Афродитиним свештеником ходио, није остало без утицаја на светину; но тек речи милитског аристократе подејствоваше на сав народ. Свештеник је могао тако радити из милосрђа, могао је праштати и најцрњем грешнику. Но Олор, ако иије са свим уверен био о невиности осуђениковој, без сумње би се био чувао, да му и назове добар дан, а камо ли да га тако топло иредусрета и о свом пријатељству уверава. Па је непосредно после тога, чим се објавила пресуда, невероватно брзо порастао број оних, који се одлучили за Аконтија. Кад их је Олор ословио, за час су застали били

Аконтије и Меланип. Како су сад ношли даље, засветли се из шарене гомиле бела женска одећа. Аконтије погледа онамо те опази муњевне очи Нејерине. Како цвећарица та није ни долазила на расправе, у опште се њено име није ни један једини пут споменуло међу исказима сведока, то Аконтије није ни слутио, да му је њена освета израдила жалосну ту судбину. И непријатни они призори, које је с њоме проживио, устукнуше испред лепих, сунчаних часова прве му уметничке трудбе у Милиту, коју је зачињавала свагда весела Нејера. Преко лица његова прелети турован зрачак благодарности, тајне симпатије. Сетио се времена, кад је, пун ружичних нада, длетисао „пастирку на повратку кући". Кад је 'сад угледао Нејеру, учинило му се, као да се вратио у мирне оне дане, па што је тако топло и болно осећао, то се очигледно исказивало у цртама му. Нејера примети то те хладни тријумф, што јој се нри свем савлађивању саме себе сијао у очима, наједаред одбеже испред другог једног осећаја. Било јој је, као да је свим ранама, које је задала нротивнику, озледила саму себе. И она се опоменула лепе прошлости и вреле тајне милоште, која јој отела била мир па је ипак тако неизмерно била усрећила. Дабогме да је одмах за тим планула при помисли, да је Аконтије презрео њену љубав, али се није тако нагло дала одагнати успомена. Нешто ју је гонило одавде из вреве на трговишту. Дотле је осећала охоло, дивље задовољство, а сад је наједаред била тако клонула. Похита кући; замандали се у уској својој пустој изби, зајеца из стегнутих' груди па се баци на постељу. Међу тим Аконтије са Меланипом оде до стана свештеникова. Још су три сахата имали каде, док лађа не пође. Клитифонт, верни роб, по налогу свога господара доведе у ред ствари у кући Коронидиној, плати, што је још преостало, па као једину имаовину, коју су судије оставиле изгнанику, донесе кожни онај свежљај, што је донео са собом из Миласе у Милит. Аконтије је свакако гледао, да се још једаред састане с Кидипом, но то није могло бити, јер је Харидим своју ћерку држао под најстрожијим надзором. Те тако проведоше њих двојица остатак дана у озбиљну разговору. Аконтије, с почетка неутешим, мало је по мало бивао све мирнији. Меланип је знао острво Ринеју, јер је и сам био онде — стеновита адица без икакве лепоте, но ипак кад и кад овлажена кишом громовника Кронијона и, као и најлепша острва у архипелагу, опкољена пучином грднога мора, чији су жуборни вали преносили поздраве са жала милитског. На северозападној обали, која је била мање стрменита, него остале, успевала је маслина а међу јечмиштима расли су сјајни примози и тавно