Стражилово

760

СТРАЖИЛОВО

се ја нудим, да будем жртва — јер заиста, мој понос не би поднео, да вашом пресудом или чак суровом снагом с-ветине будем принуђен на оно, чега се од своје воље хоћу да латим. Светли геронти, ја полажем свој чин као свештеник Афродитин у ваше руке те идем на годину дана у изгнанство на острво Икарију. Еад прође тај рок, чекаћу ваш допис, којим ћете ме звати, да се вратим. Не дође ли тај допис, ја Милита више не ћу видити." Герусија, обрадовавши се том сретном излазу, који је обрицао, да ће умирити узбуђени народ, а не морају се ипак употребити мере, које би можда кадре биле повредити достојанство свештеничког чина, благодари Меланипу на великодушној му понуди те је прими са неколико учтивих фраза. На два дана после тога укрцао се Меланип у лађу. Пратио га је један једини роб. Клитифонт је са још двојицом остао у Милиту, да пазе на кућу, која је била приватно имање њиховога господара. На Икарији је тада владао тиранин Филострат, мудар, умерен и красоуман владар, с материне стране род породици младога Олора, но у осталом не баш особито одан Милиту, који је становницима Икарије свакојаких тешкоћа чинио у трговини и обрту и нарочито пловидбу по латамском заливу допуштао само тако, да Икарија плаћа грдну царину. Меланип је у Дракану на Икарији имао давнашњег пријатеља; успомена на то пријатељство била је узрок, те је одмах помислио на Икарију, чим се већ решио, да се уклони из Милита. Но што је пред сакупљеним саветом то острво означио као сврху свога пута, дошао му је Олор у кућу па му понудио писма, да их однесе Филострату, а Меланип је ту услугу благодарно примио. Те тако ти се он са писмима Олоровим после десет сахата вожње искрца код Дракана на обалу. Пријатељ, кога је Меланип прво хтео да потражи, умрво је био ире неколико недеља. Тим је усрдније тиранин Филострат примио усамљеника. „Радујем се," рече монарх, „те ми из Милита једаред дође и што добро, по тпто смо и ја и моји кроз толике године искусили само омразно и зло. Тако ми богова, кад не бих био тога уверења, да је мир, чак и жртвама откупљен, благослов за народе, а рат, све и кад све постигне, што жели, проклетство — ја бих одавна већ показао био Милићанима, да Филостратове убојне галије нису орахове љуске. Но овако се све још надам, доћи ће једаред у Милиту на крмило већина, која ће схватити, да су моји захтеви не само грађанима Икарије, него и самим Милићанима од користи." За тим је питао за Олора, који је, вели, један од оно мало паметних глава, што их Милит цени и ува-

жава, преревностан философ, а сад се опет помало плеће у државне ствари. „Има две године", настави, „како сам последњи пут видио тога духовитог младића. Било је то у Коринту. Састали смо се само па смо свега тек неколико речи проговорили. Али сам му ја већ тада прорицао велику и лепу будућност. После, цењени мој госте, кад легнемо за ручак, морага ми о њему онширно све саопштити — пре свега о тим чудним догађајима, које ми Олор у свом писму само наговешћује. Тај Конон по свему, што могу да погодим, канда ће још у засенак бацити архонта Харидима. Јадни Милит!" Први ручак на дому владареву већ је скоро потврдио чврсту пријатељску везу, која ће се за неколико недеља развити међу Меланипом и Филостратом. Некадашњег свештеника необично је симпатично дирнула простодушност, искреност и честитост монархова. Није то био један од оних деспота, који сисају народу крв на памук те рахат живе о муци својих поданика. Баш напротив: Филострат је у свему био штедљив, само је било једно поље, на којем није штедио злато, а то је била уметност. Доматија и дворане његових двора сјале се у дивоти прекраснифликарија. Ремек-дела атинских и коринтских вајара красила су колонаде. А ако је уз пут сврнуо какав рапсод, који је певао старе несме о гневу Ахилејеву и о лутању божанскога Лајертовића, то га није пустио а да га најпре богато не обдари. Било је четир недеље, како је Меланип дошао на Икарију, а такав се један рапсод јави баш на гозби, на којој су славили дан рођења тиранинова. Певао је долазак Одисијев у земљу Фејачана те ножњео бучно повлађивање. Дан је тај био буран; још су тмасти облаци били над крововима града Дракана, те је домаћин са својим гостима радосно дочекао час, кад се у трапезарији упалиле уљенице; јер су тако у златном сјају витиља, који су мирно горели, заборавили на суморност на пољу и јадну јој светлост. Тада један од великапга, што су били у свити владаревој, јави, да се северозападно од насипа на пристаништу разбила лађица те је, наишавши на стеновиту обалу, бацила на суво младића једног, који сад у несвести лежи у колеби суседног неког рибара. „Одисије на обали Фејачана!" рече Филострат. „Чудно ми је то, те се тако десило баш као што нам певач овај час опева. Хајде да и ми њега онако примимо, као што су Фејачани примили ЈГајертова сина." За тим се обрне младићу, који је донео глас: „Иди ти сам, Ксимија; увери се, дасеништане пропусти, да се снасе тај човек. Кад нам Дракан