Стражилово

Б р . 47.

хвале, да је гостољубив, треба онда и да буде такав. Ако је жив још човек тај, као што се по твом извештају смемо надати, и ако је слободна рода а ти га дај донети амо у двор, ако то може бити без опасности. Ако је пак роб, а ти га подај пристанишном надзорнику да га подвори. Но ако му је душа већ одлетила у доњи свет, учини све по обреду и по обичају; нека га наместе, где је заштићен од оскврне; метни му овол под језик па се онда побрини, да га саране." Младић оде. Није прошао ни један сахат а ево њега натраг. Странац је, вели, жив, вратила му се свест; из Миласе је, и рода је слободна, с тога су га донели у двор владарев; зове се Аконтије. Кад је то чуо Меланип, ђипи наједаред. На велику своју жалост и бригу кроз дело последње време није добио гласа о свом штићенику. Сад је случај сам довео несталога, суровом руком дабогме, као да судбина испуњава тако клетву непријатељског којег божанства, али ипак пријатељу на радост и весеље а и — тако се надао свештеник — сиротом Аконтију на даље спасење. И Филострат се обрадовао. Име младога уметника чуо је био већ толико пута од Меланипа. Израз правог задовољства, који му је прешао преко мушког лепог лида, јемчио је свештенику, да ће Аконтије на дворима тираниновим примљен бити исто тако милостнво, као што је примљен и он. Већ је другог даиа Филострат позвао младића заједно са свештеником у своју радиониду. Вајар је понашањем својим одмах задобио владара; није овај тражио ништа друго, до ли да младога уметника трајно веже за Икарију. Задатака за творилачки му дух било је у Дракану више, но што је и нужно: пре свега достојан кип Зевсов, којим ће се украсити нови храм у средишту градском, а за тим још миого иопрсја, којима је Филострат желио да уреси аулу својих двора — то је била идеја-љубимица владарева, која се до сад само за то није могла извести, што ликови, купљеии од разних уметника, по стилу и величини нису били један другом слика и прилика. И монарх и свештеник су једва чекали, да им Аконтије иснрииоведи, шта је даље било с њиме. Шећући под грдним макљеновима у башти приповедао је Аконтије, што је Филострат хтео да зиа. „Кукавице са лађе милитског посланства," тако поче млади вајар, „добро су код куће јавили, као гато је било, да су мене гусари однели на Халацу. Сопствену своју јадност и жалосну улогу, коју је Милит играо у тој ствари, канда су прећутали. А изненадићете се и разлозима, са којих су ме гусари заробили. Саопштио их ми је брат главарев јонг одмах оног часа. Конон је потплатио гусаре; на мене \

761

је било наперено све; мене, Аконтија, ваљало је уклонити с пута, јер је изгнанство на острво Ринеју Конону изгледало сувише малено јемство, да сам му се ја за навек уклонио с пута." „Несретник!" промрмља Меланип. „Али од куда то," запита Филострат, „да теби главарев брат то каже?" „ Ко би то знао ? Он ми је рекао, како му се допала моја одриситост. кад сам једном милитском саветнику у брк казао истину; па онда и мој напрасни покушај да побегнем: како сам наиме појурио на губац, да скочим у море. Такви људи посред свог безакоња имају често природан осећај за оно, што је право и иоштено — а ја сам према кукавицама милитским био у праву. Доста то, тако сам добио доказа, да је истииа оно, што сам одмах с почетка знао али нисам доказати могао: да Коион против мене све то ради." „Баш добро!" рече Меланип. „На жалост нам тај доказ мало користи, јер немамо сведока. Олвијев брат тешко да ће хтети изаћи пред милитски суд, да сведочи против Конона." „То и ја увиђам," потврди Аконтије. „Па камо те је опда однела Халаца?" запита Филострат. „Најпре на острво ЈГемпос, где је лађа неко време стојала. Оиде је на жалост Олвијев брат отишао на суво, да пође с експедицијом неком на трачку обалу. Одмах се за тим Халаца навезе опет на море, па сад се збило оно, што сам мислио да ћу отклонити моћи наклоношћу Олвијева брата. У Јефесу, камо смо за неколико дана стигли, продадоше ме неком трговду, што купује иа продаје робове. Није ми ништа хаснило, што сам му пребацивао подлост и издајство. Закон му је давао права, а ја сам се узалуд опирао против премоћи његове; везаше ми руке наопако те се тако морадох решити, да се подам судбини својој, — али сам у потаји вребао прилику да одбегнем. Није прошло ни три дана а мене купи богат неки трговац, који је од куће своје са Сама дошао био у Јефес. Одведе ме са собомуглавни град тога острва а оданде на северну обалу, где у сеновиту заливу има диван летниковац. Неко сам га време слузкио послушно и вољно, не бих ли се само осигурао од њега. А јуче у јутру, тек што је свитало, дигнем се те изведем, што сам одавна већ био намислио. Узмем са собом нешто мало јела, па се дошуњам до обале и одрешим лаћицу, што је ту била привезана,; на њој се увек возио власник весеља и разоноде ради. Мислио сам да Хоспем само до кораског ког острва, где сам се падао да ћу наћи људи, који ће ми бити на руци да доспем до Аликарпаса. Тада ме насред пучине морске изненади

СТРАЖИЛОВО