Стражилово

750

СТРАЖИЛОВО

рује. Ту нит' је за памет паметно, ни за лудост лудо, но н нема у себи ичег човечијег, до очију, да врат не сломије, и хрђаво срце, да зло чини. Покојни Милоје Стокућа — тешко да га знате, био је зле среће к'о нико његов. Та за леб ако је и имао више од других, ал' му је друга мука замесила јад у наћве. Није друго но као да је на свадби воштаницу запалио! Како му се које дете роди, данас га крсти, па му се још ни на име није свик'о, а зови попа да га опаја! Тако њих неколико! На зло се не поменуло, ал' покопа равно неторо, а ни једно га оцем не зовну. Па ваљаде што га та невоља напала, срупга се у њему онај изглед човечији, те дође к'о да у шуми живи. Еао кад поток нађе деру, па се налије у каку рупчагу те се вода устоји и замути којечим и усмрди, да се болештина угњезди. Не запамти светла дана нит' виде икад, како лепо светли звезда божја. И тако — док му једном освану и шесто. Милоје слеже раменима, тешко да му оних петоро на очи не дођоше, ал' тек сину нека нада. Траја нада за годину и одржа, па за другу и одржа. Па како детету дан више, а он к'о да се подмлађује. Сво зло затури у заборав па оберучки стиште срећу. Колко му срцу беше, чак се поред добра и продетињио. Седне тако поред свога Пајкана и што је другим људима час два, он не зна, шта је доста. Отег'о му се језик од тепања. — Дед' роде, реци: тата! А Пајкан отеже нешто по свом знању и умењу. — Дела та — та! — А . . а ! — Дед' та . . . та, па да да тата пара . . . ево на, ге толто је . . . да да тата . . . та . . та. И мутавко стреви згоду, рече и Пајкан: тата. А Милоје згрпу шаком све паре, па поси својој Мари. — На, вели, завежи па остави. Па кад Пајкан дорасте, а ја ћу му рећи: на сад! То сам ти дао, кад си био волишни, што си рек'о тата. . . завежи све, па мети у орман . . . Ама немој ти после рећи ово, оно. Те паре пе дирај. Имам ја других иара за друго. И где крпу и сиграчку нађе, носи кући к'о врабац сламке у гњездо. Купи сабљу, па донесе и вели Пајкану: — На, да сечеш Турке . . . сеци, сеци, а он беж' беж'.

Ил' купио добош па одмах: — Татин добошар . . . дррр . . . добошар. Ил' куии оног ђавола с тасовима, па јога с врата лупа њима и вели: — Ево ге . . . татин пајац! Да покупи све, што покупова, дућан с отим да отвори. Па то и манути, ал' док Пајкан поче да се разбира, ако што затражи, сва ће кућа наопако, ал' мора бити по његовом. Род, не род, све то за Пајканом. — Не дам ја, вели Милоје, ни јао да викне. Имам ја свега, нема он за шта да јауче. Ни Мара, к'о мајка, да се чује. Пајошда је дете знало своју силу, би сијасет починило. Једипче и једина нада па тако! Очува га као штрк своје јаје. Пиљи цео дан у њега, не зна рећи: доста је. Стиже Пајкану и седма година. Ал' се и не радовали, како је. Смежурана му кожа, к'о да су га шурили. Бледуњаво к'о недозрела дуња, а упупавело, као да га је што испијало. Тешко и да је имало на себи меса. Очи му утекле у главу, па избија из њих неко болесно светлуцање — као слаб жижак у трави. Руке му пале до колена, нит' да речеш грбаво, нит' да није. Прозри му се кожа, види се, рекао би, кост. Тако је све, као кад би труло дрво обојио зеленилом, да га начиниш младим. Није имало снаге ни ципеле дићи, а мазница; ако не ћути, плаче, ако плаче, и петао бега у комшилук. Све Милоје да распуди! И хајд' за то, кућа је његова, ал' нек' му ко рече: Иавле, а не: Пајкане, Милоје одмах с њим на среду, па с тим тад и више —■ ако да Бог! Каза му Алекса бојаџија, да би вели добро било, да му Пајкан што било ради, хоће вели да закржљави. Прсну Милоје, к'о жижак над водом. — Кад ће велиш да закржљави, не ћеш вигае захватати воде са мог бупара. Бојауија зину од чуда. — Славе ми, рече, ако гшси луд! А вала, ако је за то, ићи ћу за воду и на Саву па макар и не долазио па твој бунар. — И не ћега! — И не ћу! Дошао му једном Радоје кавеџија. Звао га сам Милоје, да му ракију прода, те дошао да види и да се погоде. Разговарају се тако о цени и сваки угађа за себе, док се Радоју оте око за кућом.