Стражилово

751

— А чи ти је, упита, онај шврћа? Милоје очима за кућу, па кад виде, оп се чисто дурну и кроз зубе рече: — Мој Пајкан. — Зар он ? Што ли то не расте . . . Море, вере ми, оста мади! Не годи ли му храпа, шта ли? Милоје окренуо главу, па гледа корсем негде, а само силом, да не чује Радоја, па ће тек: —- Нисмо гладнице! —- Не велим то — трже се Радоје — но к'о рек'о бих, слабуњав је. — Здрав је! — Нека му је од Бога, а . . . па колика је велиш последња цена? — Николика! Радоје учкиљи очима. — Рече л' сад но шест од оке. — Не продајем! Радоје се изјери: — На шта си ме звао? — Нисам те звао! — Шта ниси ? ! — Нисам! — Јеси! — Нисам! Радоје плаиу, па нотеже длаиом. Да Милоје не маче главом, по сред би га образа. — Јој погибох, залелека Милоје, па наже на дрвљаник за сакиру. Радоје докопа подупирач с врата. Излетише жене. Стаде запевка и кукњава! Направи се вашар без Цигана и растадоше се као душмани. Радоје с капије маше песницом и прети: — Запамтићеш ти, коме си ракију продавао! А Милоје затвара магазу и не остаје дужан: — Зар ти моју децу да храниш? — Вала ћемо се питати па нек се после тужи, коме је до суда! — Цео дан једеш проју и пасуљ, па си мене нашао да учиш. Стиже Најкан за школу. Једва Милоје себе свлада — ал и мораде! — Не бих га, вели, дао тамо ... и шта ће. Не ће он мени за писара! Имаће и овако лепо да живи. Ни ја му нисам много писмен, на шта ми к'о фали? Знам ја многе иисмене, па ако не просе, знам да ие дају. Ал' нешто срам од света —- друго је сад време, нешто силом — кажу и мора се, диже се отт сам с Пајканом па учитељу.

— На ти га, рече, господине, а молим те . . . знаш, дете је, игра му се, па му немој баш тражити све у длаку. А од мене ти не ће криво бити . . . Људи смо, па знаш, требаћемо једно другом. — Како ћу осталима, тако ћу и њему, каже учитељ. — Та ти већ знаш како треба, само ја рекох . . . дете је, на ете . . . то. Припази га, не ће ти бити криво. —■ Терати га и мучити не ће нико . . . а што рече, да га одвајам од друге деце, е то, брате, не могу . . . то не иде . . . сви су они мени једнаки! Тако му рече, на томе га и остави. После вели,'Да је Милоје говорио: — Попустиће и тај ћоса (учитељ је био млад). Док само савије зима а зине ладна соба, доћи ће он мени. Сиротиња је све то ! Могао би му у соби коло играти, тако ништа нема! Ал' што рече, то не дочека! Те године нема дана да се Пајкан ие потужи. Милоје све свеце изређа и сву муку окоми на Мару, ал' немаде друго шта! Кад друга година, диже се он код другог учитеља, као пре код првог. Кад дође кући, а ои весео. Каже Мари: —- Море жено, добро је то. кад човек има иосла са старијим човеком. Има човек пиљеж ситан. Ту жена, ту деце, па зна, како му кад треба да чини. Ето ја мало, онај мало, на се позна у кући. А оиај ни бркова није имао, а овамо се пући, к'о да ми је оп господии началцик. Сад ће бити Пајкану, к'о код своје куће; све сам то с учитељем угодио. Па после отишао те иреточио аковче лањске комовице, што му за њу давали сто пара од оке, и посла учитељу руке ради. Те године, веле, причао учитељ Пајканов: — Најбоље ми је ђаче Милојево дете. А већ Милоје где се није похвалио. Ког' стигне, а он ће: — Зпа, вели, рачун на памет. Ја затворим књигу, а он к'о да гледа. Говори, говори . . . пе стаје. Па ти још тамо нешто научио, мани! Све се мислим, где му стаде тол'ко знање. И тако би још за две године. Дотури му се Пајкан и до веће школе. Посла га Милоје и тамо! Ал Пајкан не састави ни добра три месеца, па га испратише кући. — И не треба му више, каже Милоје, школа и наука. Ако је научио и оволико, доста му је. Бант га, вели, и не научио, да пише