Стражилово

Б р . 47.

СТРАЖИЛОВО

па ми сгала ту, к'о квочка око полога. Не видим ја ту бог зна шта! Рекох само, да се разговарамо, а она заинтачила к'о . . . к'о ... та ие знам и шта да кажем. Сирота Мара, и од Бога је мало завезана, али је још и његове речи мало забунише, па зане и оком и језиком, те само блеји у Милоја. — Па шта ја . . . а ти . . . а ја ништа . . . — Шта ја, шта ти! Ама ја сам крив! Сто пута кажем: не ћу њој ни словца, па ме ђаво тера, те после ватам гребу од муке . . . Шта си ми се ту раскокотала? Какока, кокока. . чиниш му, чиниш му. Ако му чиним! Чуј ти, ако хоћеш, што ја кажем, ако не ћеш, а ти прсте у уши . . . А овамо после ... А где ли је то Пајкан? Рече л' ти шта? Где ли оде? Остави Мара сву злу вољу и као да није ничег било, рече: — Отишао је у комендију. — Е? у комендију . . . Ако је . . . нек иде... Ја то некад писам мог'о . . . Сиромах сам био, а он може, па нек иде . . . Треба човеку све да види . . . Све, што може . . . Што је Пајкан хтео, то је Милоју рек'о, а већ после Милоја нит' је кога и било, да што каже. Мара само ручак да зготовн и рубину чисту да да, а за друго, нит' јој ко рек'о- »оди 'вамо«, нит' се сама звала Од дета остала, тако . . . да се каже завезана ... ил' рећи тепава. К'о даје, не знам кад, шта нресекло. Била је што кажу: види но свету, очи има! Мирна, ни мрава да нагази, и никад; потамо се, да рђаво каже. , =00833 А Н Д Р И Ј А ТРАГЕДИЈА У НАПИСАО АН Одаја у двору кнеза Андрије. Лево узвишено место са црестолом. ПОЈАВА ПРВА. Цвета и Радослаи, млађи син кнеза Андрије. Цвета. Суморно стење, дивља природа, Ал опет тако пуно заноса, Што чаром својим душу занима. Радослав. 0 суморности стења сивога, 0 кршу овом, томе немилу, Душа ће моја знати причати.

Да ко стран бане пред њу, остојао би пред њом за читав оченаш, док би се разабрала. Тако гледа и ћути. Јес' паметпа, ама као да је све од неког срамота. А трпељива за причу. Грди, псуј, све што знаш, њој право. Ни речи да врати. Једном дошао Милоје из чаршије, нешто мало кисео и мрзовољан. Како уђе у кућу, запе на праг, те за мал' да загрли фуруну, па му Мара за то крива! Стаде да ређа и окупи све, што је сто пута казао. Она ћути! Њему већ и догрдило! — Та реци шта, да се свађамо! Њој као смешно то, развукла усне па тихо и благо, као мирис од босиока, рече: — Не знам шта ћу. Милоје лупи шаком по колену. — Е зло је, имати злу жену, ал је вала горе имати брљиву овцу . . . како не знаш? Реци ма шта. — Па шта да кажем ... Не знам шта ћу. — Ето кажи: брљива овца. Она у смеј. — Дед: брљива овца. —- Па ето, вели Мара кроз смех, брљива овца. — Ето тако.. . . Баш си ти, Маро, права овца. Па није, да се право каже, ни хрђаво тако чељаде. А има их па кад окупе, — да бог сачува! Пуца небо од вике! Та мора да је имао онај ђаво у бунару грдну муку. А овака красно. Ти реци: тако и тако. Њој лепо. Ти овако. Опет лепо! (Наставиће се.)

X У м с к и. ПЕТ ЧИНОВА. I ГАВРИЛОНИЋ. Цвета. Ово је место, тако рекла бих, Иревишњи творац за то створио, Да човек, кога јади нрогоне, Који се клони врења људскога, У часовима свога сумора Имадне где се душом склонити. И то је оно, што ће опити У тврдом стењу крша врлетног, — Али за живот није одиста. Радослав. Који је преш'о подне живота, Румено вече коме излази, Може се склонит', да у тишини