Стражилово

754

СТРАЖИЛОВО

Б р . 47.

Одмори кости тела ломнога. Али за младост то је гробница. Цвета. Зар младост нема друге забаве? Радослав. Ведрије дане она доноси, Радости, које старост односи, Весео живот, бурне прилике, То је за доба крепке младости. И овде има бурна живота, Крене се вихор, оркан љутити, Заблесну муње, треште громови, Тврде се стене муњом парају. И у том часу беса страхотна Пролије небо сузе такове, Да оне собом, кад се сакупе, Ваљају снагом стене студене, Растове собом носе велике. Цвета. Ал за те стене није, ваља да, Ничији живот силом прикован? Радослав. Чисто бих рек'о, да је одиста Са туђим и мој живот прикован. Цвета. У тако кад бих смела вероват', Дубином душе ја бих плакала. Радослав. На жалост све је дела истииа. Дани и ноћи мени једнаке, Све, што год имам, што ми осгало, С уздахом да се сећам прошлости. Цвета. Па од кад живот тако пролази? Радослав. Не бројим дане нити недеље, И меседима сам рачун номео, За годином се ниже година. Цвета. А кад ће и то једном престати ? Радослав. То не знам рећи, можда са — гробом. Спрема се покрет из тог мртвила, Можда ће то ми дати прилике, Да живот од сад буде ведрији. Можда ћу тада у том времену И краљевог се града дотаћи. Цвета. У граду нашем беше л' икада? Радослав. Био сам тамо, таких тренута Опомињем се вазда весело. Цветп. Онда је мучно овде живети, У стењу овом дане трајати. Радослав. Па опет јутрос гледах за чудо, Где кнегињида оком веселим Гледа на ову мирну самоћу. Цвета. По граду живот буран, шумовит, Њојзи је давно пропГо из воље, Она не мрзи људе, веселост, Али је мало жељна тишине, Без сјаја, блеска, мирна живота. Радослав. Обилно душа тога налази. Цвета. Ал ево и ње, где нам долази.

ПОЈАВА ДРУГА. П р е 1, а ш њ и и Д а н и д а. Цвета (Даници). Кнежевић светли сад ми причаше, Како се теби овде допада. Даница (Поклони се). Јест, занима ме, куда погледам, Иланински живот миран, спокојан. Цвета. Још занимљивије ће бити за тебе, Кнежевић кад ти буде причао Прилике овог горског ашвота, — А мене други зову послови. (Оде.) ПОЈАВА ТРЕћА. Радослав и Д а и и ц а. Радослав. Међ несмисленим тврдим стенама Шта ти се тако може допасти? Даница. Куд се окренем, што год погледам, На прошле дане све ме подсећа, Детињске дане, прве радости. Али се данас сећам јасније Нечега, што још нисам, истина, До данас нигда смела са ума, Скинула с душе или са срда. Радослав. И ја се сећам, веруј, дивотно, Кад сада, после тол'ко година, У тебе гледам, с тобом говорим, Сећам се оних дана убавих, У двору вашем што сам провео. Даница. И ничег више ти се не сећаш? Радослав. И оног твога збора веселог, Детињске твоје душе блажене. Даница. А ја се сећам јоште потпуно И оног часа, туге препуног, Између дома наших оцева Заклета мржња кад је настала. Тол'ко сам пута чула, како је С поругом отац љутит спомињ'о Жеље и наде оца твојега. Ал ти ћеш — је ли? смем ли вероват'? Оиростит' све то, кад је настало Љубави доба, доба радости?! Радослав. Опростићу му, хоћу од срца. Ал ко ће мени онда платити Уздахе тол'ке, тол'ка мучења, Несане ноћи нрошле толике. Даница. Ал ваљда не ћеш рану раздират', Не мислиш тиме оца вређати? Радослав. Не мислим вређат', ал' ћу тражити За таке боле, таке увреде, Достојну да ми даде накнаду. Даница. Не разумем ти речи значење. Радослав. Он онда не ће ништа чинити, Само ће теби дати дозволу,