Стражилово

Б Р . 47.

СТРАЖИЛОВО

755

Да цену таку платиш код мене Једино својом светом —■ љубављу! Даница (збуњено). 0 томе нисмо речи поведи. Радослав. Ал моје срце то ми говори, Тиме се мисли баве у мени, 0 том ми покрет душе говори, Јер ја те љубим, љубим ватрено ! Даница (у борби). Чело ми гори, брзо дихаље, (пође) Пусти ме, души мало да лакнем, Одавде да се, кнеже, уклоним. ]'адослав (задржи је). Опрости, што ћу с ума сметнути Домаћинову дужност спрам госта, Те ти тој жељи не ћу нопустит'. Реци ми само, да ли не грешим, Што с$ од тебе надам љубави ?! Даница. Ја не знам — дозволи, кнеже! Радослав. Реци, КаЖИ МИ ! (Ухвати је за руку.) Даиица. Из душе кад ми љубав говори, Кад жеље своје не знам сакрити, Јасно ћу рећи: љубим, љубим те! Радослав. Срцу је доста — уст'ма пољубац! (Пољуби је.) Не желим више, доста за мене, За мјфшика доста насладе! На пољу зима већ је стегнула, Ал срцу моме, души топло је! Живот нам не ће тећи досадно У овим овде мрским клапцима. Ногледај овде с овог прозора, Далеко сунце куда залази, У морску оно тоне пучипу, Тамо је живот, срећа, веселост, Тамо ће и наш живот протицат' 1Го бистар поток цветном пољаном. Гондола мала верно служиће, По глатком валу лако пливајућ', А месец озго сјајан гледаће Највећу срећу свода под собом, Живот ће цветат'... ходи овамо, (Води је другом прозору.) Са овог овде окна погледај, Далеко видиш плаве брегове, Српски су лузи, српски градови, И краљев град се блиста у магли, И тамо живот наш ће протећи Љубави препун, среће довољан. Свуда ћу ићи, свуд те водити, Куд срце хоће, душа куд жели. Даница. Сјајано сунце, што се подижеш, Баш кад ми хтеде заћи западу! Ал отац, отац да л' ће бранити?

Радослав. Да си га чула, кад је зборио Са оцем мојим, кад је рекао, Да му је од сад сврха једина Са домом нашим љубав, искреност. То да си чула, не би стрепила За срећу наших дана будућих. Хвала му, што ми сумњу одбаци, Хвала и теби, хвала судбини ! Даница. Станислав амо ево долази, Ја ћу се склонит'; с богом остани! Гадослав. За тобом ето и мен' ускоро. Даиица оде.. ИОЈАВА ЧЕТВРТА. Радослаи, долази Станислав. Станислав. У целом намку живо спремање, Честити кнез се снажно зауз'о, Да, кад се једном сила подигне, Препреке целе буду сломљене. А ти си само тако замишљен. Радослав. Замишљен збиља бејах до сада, Јер сва ми беше мис'о остала У сјајном добу моје прошлости. Ал данас што бих био замишљен, И од сад што бих свету тајио Веселост своју, срећу, напредак! Станислав. Дакле се и ти надаш, на боље Да ће се српском земљом кренути, Када се сврши, што се зачело? Радослав. У српској земљи? Кад се доврши? А, да, зацело ... биће, дакако ! Станислав. А сумње нема, таком витезу Срце ће онда бити пуније, Душа ће бити много крепчија. Радослав. Душа је моја крепка, весела, На изглед сјајан када помислим, Срце је моје пуно, препуно-, Што срце хтеде, бог је схватио. Станислав. Истину кажем, не разумем то. Радослав. Не разумеш ме? Да ли одиста? Зар тако брзо младост пролази? Зар санак тако нагло одлази? А ја сам вазда, — што бих тајао Држао, да би дуже трајао! Станислав. 0 томе кад ми тако говориш, Ти љубиш, брате, могу тврдити. Радослав. Кад можеш тврдит', не ћу одрећи. Станислав. Тол'ко сам смео, тол'ко могадох, А кад бих даље смео зборити, Ногодити бих можда могао, За којом срце тако уздише. Радослав. Ти не ћеш моћи више читати Са чела мога моје намере,