Стражилово

Б р . 48.

СТРАЖИЛОВО

па их онда запалили. Архонт се Харидим са педесет оружаних људи опшанчио у својим дворима. С њиме је и нешто војника герусијиних, па како није баш тако лако пробити зидове силне те зграде, то ће се канда неколико дана моћи одупрети. Конон, који је уз њега био први међу племићима, побегао је на врат на нос у Пријину а и већи део становништва је умакао, што лађом, што сувим. Кад сам се пожурио амо горе, да вам ово јавим, видила се још и друга једна лађа, о којој такођер слуте, да вози милитске бегунце. До сад је зацело већ ушла у пристаниште. Ако ти је право, господару. одох ја брзке натраг на обалу. „Та то су баш чудне изненаде," рече Филострат. „Осам лађа, — дакле читава флота! Ипак не разумем, како су могли тако лако освојити град, као што је Милит. Је ли, деране: ниси ли чуо, како се зову ти, што су дошли?" „Рекоше ми, али ја нисам баш пазио; са свим су нека страна имена." „Пријатељи," поче владар, дигнувши се, „није нлеменито, да се човек несрећи, чак и противника свог, у потаји или шта више и јавно радује. С тога хоћу сад да угушим у себи повођај, што се у мени буди. Једно само смем овде изрећи: за нас Икарце ова неудаћа Милићана није ни од какве штете. Ма ко да буде господар у Милиту : ниједна влада не ће већма шкодити трговини нашега острва, него досадашња са својим тесногрудим нојмовима о правом интересу примораца; ниједна се не ће већма опрети мојнм основаним разлозима, мојим молбама, да, чак и претњама мојим. Ми се не треба да бојимо навале гусара; наше су лађе чврсте и пуне момчадије; грађани су наши увежбани у оружју, а кадри су подносити свакојаке муке и невоље; обала се наша на свим тачкама са једнаком сигурношћу и лакоћом даје штитити. Ја се дакле ни мало не ж,есгим са неудаће града Милита, па и ако ми је жао појединаца, који су нали на жртву судбини, то бих ипак као вођа ове државе склон био мислити, да је догађај тај, што нам ево јави овај деран, поспешан." На Ксимијин миг уклони се дечко. У исти мах уђе слуга и преда владару писмо, додајући, да је ствар здраво хитна. Монарх стане читати. „Од Олора," и нехотице му се отме из уста. „Овај се час искрцао. Са Харидимом је био затворен у дворима архонтовим. Но после је попустио молбама Харидимовим те му је ношло за руком, да умакне, и овде у Дракану... Да, да, то је чудновато..." Чело му се набора. „Добро," рече најзад. „Олор ми је род, већ га с тога разлога не могу одбити."

Обрне се слузи. „Реци гласиику, који је ово донео, да ћу овде у овој дворани примити онога, што је написао ово писмо." Гости већ са свим и заборавили на пиће; радознали су били, шта ће сад бити. Но Филострат ни мало да се загреје за целу ствар. „Вићете сведоци па ћете чути, какве нам гласе носи," рече смешећи се. За тим дода мало срдитије: „Зар не погађате? А иначе баш умете да регаавате још и теже загонетке! Та дошао је тај, да тражи, пгго не може бити. По налогу Харидимову заискаће у нас помоћи против гусара." „У нас помоћи?" викне Ксимија. „Ми, ми зар да се боримо за Милит, што суседе своје тако пази? То ми звони као лакрдија." „Али је тако. Ко вређа, тај дуго не памти." Мало прође па ево ти Олора са неколико младих људи. Господствено и достојанствено уђоше у дворану. Филострат нареди те им сваком даду по чашу лепе руменике. Тада поче Олор нешто несигурним гласом: „Чудићеш се, уважени Филострате, гато се Милит у грозној беди својој обраћа баш теби. Одиста ја, који сам од вајкада жалио, што Милит тако неправедно поступа с Икаријом, ја најбоље осећам, како је опречно нагае држање. Па зацело бих озбиљно саветовао био архонту да одустане од своје намере, кад не бих заједно с њиме тврдо убеђен био, да ниједан суседни град ни острво није тако у стању одолети сили гусара. као владар Икарије. Ако нам дадеш помоћи, нуди ти архонт у награду, не само да ти обилно надокнади ратне трошкове, него да ти одобри све ухаре, за којима си до сад са становницима латамског залива узалуд тежио. Спаси дакле потиштену браћу па се сети, да је човечија судба колебљива." „Не дам вам помоћи," рече Филострат са свим одлучно. „Хоће ли ми Милит моћи надокнадити и крв толико грађана икарских, што ми их рат нотамани ? Па онда: Што ми ви ту нудите, то ћу ја добити, чим се стално отклони влада Харидимова; јер само се он и његове пришипетље, а не грађани, противе томе, што ја тражим. — Да помогнем одиста пријатељском граду, не бих штедио крви својих грађана, а ни своје рођене, но да странце, или чак и непријатеље са сопственом опасношћу спасем од пропасти — то ти немој мислити да ће урадити ико, ко је при здравој свести." „ Али промисли..." „Све сам промислио. Уз то још — ја знам подробније, по што ти слутиш, гата је довело до тога, да су гусарк навалили на Милит. Владари града