Стражилово

776

СТРАЖИЛОВО

тога нека сносе носледице свога нитковлука. Сами су богови то тако удесили. Ко у лудилу лшви те крочи кривудавом стазом греха и порока, тај нека се ни мало не чуди, ако се најпосле сурва у понор." „С том ме поруком дакле отпушташ?" „Тебе не! Ти остани, докле ти је воља, као гост и добродошао пријатељ на моме дому!" Олор тужно задрма главом. „То би се звало издати своју домовину," рече с нагласком. „Харидим зацело да није био архонт мени по ћуди; али сад он једини још заступа стари Милит. Уз њега ћу се борити па и — погинути. Здраво!" „Тебе ради желим среће оружју вашем. У осталом — не могу инако." Олор се наклони. Нође онда лагано. „Господару, можеш!" зачу се сад наједаред узбуђени глас младога вајара. Зачуђено погледаше сви у смелога младића. И Олор се обрнуо. „Да, господару," настави Аконтије све живље, „можеш, па ако дозволиш, то ћу ти ову своју тврдњу доказати, као математичар своје правило." Филострат се намршти. „А ти говори!" рече најзад. „Чудно ми је до душе, да млађи мисли да може поучити старијег; али сам ја од увек умео подносити опирање, кад истиче из добре намере." „Госнодару, из најбоље," поврне Аконтије. „Не само благостање града Милита, него и твоје, да, и будућност свију Јелина имам пред очима, кад те ево преклињем: Не дај да гусари доврше свој покор. На лошу земљишту никад не ће дрво понети здрава плода. Све да Олвије и оснује нову државу у Милиту, остаће грешник и разбојник, варвар, који не поштује међународно право. Милит као држава гусара грози најпре и најпре Саму па онда и Икарији. Све, што смо племенита од отаца добили у наслеђе, пропашће, ако га се брутална рука Олвијева дотакне. А да ће држава, којој је први закои крађа и насиље, стећи силесију грађана и бораца, да се онамо мора стећи све, што је опако и неваљало, те се ту збратимити на свако недело, о томе не ћеш ваљда сумњати. Е па тако дакле ваља у зачетку зауставити ту нропаст, да не би после прогутала и суседе." Аконтије умукне. Гости стадоше одобравајући мрмљати. Филострат пак мирно задрма главом. „Ваљало би то још причекати," рече најпосле. „Ти канда ипак прецењујеш кртост тих гусара. Кад буду једаред у меку, скровиту гнезду, тешко да ће зажелити, да оно, што су задобили, новим странствовањем метну на коцку. Па ако би то ипак урадили,

било би још увек каде, да им се у сноразуму са осталим градовима јелинским пут препречи. А Харидим и његове пришипетље нека сад искијају, што су згрешили, та до њих је само било стало, да у народу Икарије добију савезника. Ко хоће што да добије, мора умети и давати. Прастару ту истину погазили с.у Милићани ногама." „Господару," настави Аконтије, „не Милићани, него заслепљене им вође. Но невоља је и њима очи отворила. Зар да град, зар да толики грађани, који нису одобравали држање герусије и архонта плате за будалаштине моћника својих ? То не мозке бити да је воља праведнога Филострата!" Са заносном је речитошћу извео даље ту мисао; подсетио је владара на оно, што је мало час Ксимијин деран причао, како су грађани збуњени и поремећени а како су гусари обесни и свирепи, гледао је да опитпе очајање тих људи, што су, тражећи помоћи завичају своме, са опасношћу свог живота дошли на Икарију па се сад морају вратити а гризе их и једе осећај, да ништа не може задржати пропаст опсађеника. Дивни младић, прожет жаром све то врелијег одушевљења, исправио се па му све варнице лете из очију а говори Филострату ие као молилац, иего скоро као врач, који објављује вољу божанства. Та снажна, страсна па ипак у покретима својим одмерена лепота подејствова на чисто уметнички дух Филостратов готово још неодољивије, него гвоздена логика речи Аконтијевих. Па како је и Меланин топло потпомогао младића, то наједаред монарх попусти осећајима, који му се већ давно почели будити у грудима. Као оно кад је видио прекрасно попрсје Афродитино, тако је и сад нред свима загрлио младића те ти онда, узбуђено му гледајући у зажарено лице, кликне: „Е добро, Аконтије! Теби, мађијоничару, који тако силно умеш да ганеш срце свима, пошло је и ово за руком: ти си ми истргао мач из корица а ја ћу га у име богова понети да ослободим Милит." Мал те не сви гости поздравише ово решење Филостратово живахним повлађивањем. Олор, који је све то са уласка био носматрао, уђе сад онет, наклони се нред Филостратом па му одушевљеним речима захвали у име грађанства и главара државног. „Одиста," дода, гледајући час у Филострата, час у Аконтија, „ја не знам, коме овде више да се дивим: владару, који противништво од толико година претвара у нријатељство, или уметнику, који је заборавио неправду осуде те гониоце своје узима у обрану. Ако је жртва Филостратова нретегнула на кантару дела, то се Аконтије можда још узвишенији показао по души и нарави, та претрпио је он нај-