Стражилово

СТРАЖИ10В0 ШВАШ, Ш ЖЊМЖ1ВЈ ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 49.

У НОВОМ САДУ 8. ДЕЦЕМБРА 1888.

ГОД. IV.

ГАТКА 0 ПУСТИЊИКУ.

осами, у планини, Где до неба земља стиже, Где се облак низак чини, Високо се стење диже. А у стени, у пећини, Живео је старац један Беше богат у тишини, А богаством беше бедан. На далеко од све славе Пун је био свете бриге, И подиз'о није главе Са некакве свете књиге. Није знао за сјај руха, Ни за градске шумне ноћи Жељан беше божјег духа И молитве у самоћи. И бог му је молбе прим'о, И надземну моћ му дао Сто година већ је им'о, А не беше малаксао. У лицу је румен био, А стасом је био дичан, Сед је био, али чио, И животом необичан. Није био к'о остали, Што у миру среће траже, И који су вољом мали, Па страст грешну ностом блаже. Није јео само зеље И корење сочног биља, Имао је чудне жеље Да и месо благосиља. Па и млеко и сир бео, Па и рибе, кад је им'о, Све је хтео, све је јео, И на поклон радо прим'о. А поклона беше доста, Поклоника бете мпого,

Врло ретко ко год оста, Да му није чим помог'о: Ил молитвом, ил саветом, Ил пророчком својом снагом, Ил ноуком каквом светом, Или својом речју благом. То зачули оци мирни, Што мантију црну носе, Што презиру блесак дерни А од бога злато просе. И владика брижна лика Посла брзо једног брата, Да обиђе пустиника, И на мрсу да га хвата. Брат се смерни таки диже, Да грешнога старца нађе, И у гору када стиже По горскоме кршу зађе. Нађе старца пред пећином, Где печено прасе једе А залива рујним вином, Па крај њега љутит седе. „Зар ти. старче, тако," рече, „Цениш своје власи седе? Зар се тако небо тече? Зар пустиник месо једе? Ја сам послан од владике Он ти свети налог шиље: Да се спасеш од повике, Да окренеш јести биље. Још је рек'о отац свети, Да му са мном пођеш таки Иначе ће он проклети Твог живота корак сваки!" Насмеши се старац седи, Па с калетом таки пође;