Стражилово

782

СТРАЖИЛОВО

В р . 49

Нит ромори, нит говори, Док до неког гробља дође. То бејаше кобно место, Где зликовце мачем секу, Где се живот гаси често, Ал где сузе ретко теку. Старад на гроб један ступи, И палицу у вис диже, Па о земљу ногом лупи, И гробној се хумци приже, Па громотним својим гласом Подземноме праху збори : „Заклињем те душе спасом, Искрено ми одговори: Је л' у јелу, ил у делу? Што ти главу мач одсече?" ,,„Не у јелу, већ у делу!"" Из гроба му нешто рече. Иодиже се сгарац седи, Па с калетом даље пође; Он се смеши, кале једи, Док до неког стења дође. Девет беше каменова, Све обликом људска тела Девет беше то синова, Што их мајка све проклела. Старац пред кам један ступи, И палицу у вис диже, Па но каму њоме лупи, И каму се мало приже, Па громотним својим гласом Студеноме каму збори: „Заклињем те душе спаеом, Искрено ми одговори: Је л' у јелу, ил у делу? Што вас мајка у кам створи ?" ,,„Не у јелу, већ у делу!"" Студен камен одговори. Подиже се старац седи, II а се путем даље крете; Он се смеши, кале једи, Док девојку младу срете. Беше лепа, беше мила Ал нод пасом чедо носи, Очи земљи оборила А сузама лице роси. Старац до ње дође мирно, И палицом појас таче, И чим га је мало дирн'о, Зачу, како дете плаче. Ал говори старац седи: „Тако било живо, здраво.

Проговори, пробеседи, Кажи божјем слузи право: Је л' у јелу ил у делу? Шта те грешно чедо створи ?" „„Не у јелу, већ у делу!"" Дете плачућ' одговори. „А чије си, чедо мило, Ко те свету на дар прин'о ?" А дете се заплакало: „„Владичино, владичино !"" Подиже се старац седи, Па с калетом даље пође; Он се смеши, кале једи, Док до градских врата дође. ћутећи су кроз град нрошли, 'Госкајућ се кроз светину, Докле, најзад, нису дошли Пред палату владичину. Уђе кале с пустиником, Па га води у капелу, А на само пред владиком Испричао згоду целу. Владика се у вај даде Побледи му пуно лице, Па од муке брже стаде Да претура бројанице. Најзад, брижан, тихо поче: „Зло се, богме, грдно спрема . Мени сада, драги оче, Спасенија другог нема, Него иди, узми злата, Па му реци, нек одлази, Нека ми се скине с врата, Нек ми више не долази !" Узе кале тањир злата, Те засија дукат пусти, Ал, чим беше испред врата, Пола себи у џеп спусти.. А с оном се другом полом За час обре у капели, Па с притворним. тешким болом Пустинику смерно вели: „Владици се зло десило У болест је тешку пао, Али му је врло мило, Што си му се одазвао. И сад овај тањир злата На поклон ти са свим шаље, На те моли, као брата, Да одавде идеш даље. Болест му је тешка здраво Минула га већ и нада,